IZA IZLOGA Neće biti da su grozne korporacije baš za sve krive!

Jer, koliko god da smo u prethodnom periodu promišljali na temu „kako sačuvati planetu“, trudili se da nešto od loših navika promenimo i bili aktivni na globalnom planu, evo nas konačno nadomak suštine čitave priče - smanjivanje apetita. Pod uslovom, naravno, da plan nije da na kraju (vazda još gladni i željni) ne planiramo da smažemo i planetu. Jer u svetu u kojem se njegovo veličanstvo profit generiše kroz potrošnju za novu dozu hedonizma i ugađanja sebi uvek raspoloženog kupca, jasno je da se odgovornost za to gde smo se našli mora podeliti na „ravne časti“. Neće biti da su grozne korporacije baš za sve krive. Ima tu malo „zasluga“ i ostatka ove „za piksel više, za inč duže“, za “konja“ jače ekipe. Formula po kojoj smo se u međuvremenu provlačili – malo kao pijani milioneri troškarimo i ugađamo sebi, a onda presvučeni u aktivistički kostim kao malo brinemo/peremo savest – više jednostavno neće biti dovoljna.

Svakako je dobra vest to što ste iz frižidera izbacili sve „no, no“, opasne po zdravlje namirnice; verovatno ste sebi za neku godinu produžili život i osigurali kvalitetniju starost, ali (ako ćemo pošteno) planeta se od toga baš i neće ovajditi. Ali, bez umerenosti i „skidanja“ s nepotrebnih kupovina koje za posledicu imaju kako (pre)visoke izdatke, tako i gomile (jedva do pola pojedene) bačene hrane, kao da ništa niste uradili. Ustvari, jeste. Napravili ste samo još jednu skupu štetu, koju će izvesno platiti neku drugi. Planeta će tako biti još prljavija, a redovi onih koji će morati da čeprkaju po kontejneru u potrazi za leftoversima - „svojim“ delom obroka još duži. S tim u vezi, pre neku godinu u Francuskoj je odlučeno da se onim što u restoranima i marketima pretekne na kraju dana nahrani sirotinja. Ideja je da, već ako nismo kadri da smanjimo apetite, onda bar tu svoju oblapornost i večnu glad iskoristimo i za nešto dobro. I, stvar funkcioniše. Pre izvesnog vremena sam na sličnu priču (samo što je ova u potpunosti rezultat lične inicijative) naletela i na domaćem terenu – u Pašićevoj ulici, ispred Saborne crkve. U prolazu nisam mogla a da ne primetim onako baš sređenu gospođu s tri ogromne, hranom dupke pune, torbe kako maše Romkinji koja joj dolazi u susret. Naravno, zainteresovala sam se i ostala da vidim kako će se priča dalje razvijati. Dve žene su se „bacile“ na inventarisanje, a gospođa je davala neku vrstu instrukcija šta bi trebalo što pre pojesti, a šta iz paketa može i da sačeka neko vreme. Izdržala sam još otprilike 30 sekundi, a onda je proradio neizdrž; morala sam da saznam o čemu se radi. Kaže mi gospođa kako ona pred svaki post isprazni frižider i zamrzivač, a potom svu hranu donese na unapred dogovoreno mesto. Na to Romkinja dodaje kako je od gospođe u nekoliko navrata dobila i pakete s odećom, bilo je i posteljine, obuće... Svega, veli ona i dodaje kako je gospođin Sveti Nikola već neko vreme i njena slava. Jer, pogađate, i tada pretekne svega finog za nju...

A dok čekamo da ovaj pojedinačni primer svesti o tome da nismo niti sami, niti najvažniji na planeti usvoje još neki kojima je dobro, napomena da se ovih dana zahuktava priča o još jednom (i to mnogo većem) paketu leftoversa. Onom modnom. Teško je poverovati, ali brojke kažu da su dva verovatno najpoznatija fast fashion modna lanca lane inkasirala oko četiri milijarde dolara. Tako je, devet nula. Teško je za poverovati u toliki promet, ako se ima u vidu da su im cene (čak i za naše prilike) najčešće vrlo pristupačne. Ili, možda ovaj račun baš i nije toliko neverovatan, posebno ako se doda još malo „ubrzanih“ brojki – 52 (u odnosu na nekadašnje četiri) sezonske i međusezonske kolekcije godišnje, 400 potpuno novih proizvoda oglašenih svake nedelje na veb strani, isporuke nove robe na svakih tri dana, četiri tone bačene odeće godišnje samo u Evropi, 60 odsto više odevnih predmeta u 2014. u odnosu na početak novog Milenijuma... Ukratko, razloga više nego dovoljno za svojevrsnu modnu imploziju. Posle svih modnih ludorija i s obzirom da se veština trošenja sjajno savladava već u tinejdžerskom dobu, na scenu se u velikom stilu vraćaju prepravke, popravke i čuvanje striktno ograničenog broja odeće i obuće. Takve, nošene s puno ljubavi i pažnje, krpice bi se u nekom trenutku razmenjivale. Nikako bacale. U suprotnom, s obzirom da se i reciklaža pokazala kao prilično „prljava“ rabota koja dugoročno ne rešava, već zaliva problem prekomerne potrošnje i konzumerizma, stepen katastrofe zbog modiranja gotovo da je nemoguće predvideti...

A dok čekam da na red dođu i promišljanja na temu „oživljavanja“ ljudskog leftoversa – ljudi koje je progres u nekom trenutku „ugasio“ i preškrabao, ne mogu a da ne pomislim kako je socijalizam, kojeg smo se onamad u radosti i veselju rešili, zapravo „ubila“ baš eko frendli politika. Sve te velike fabrike koje su pravile frižidere, kapute, šporete i cipele da traju, te nije bilo ni potrebe da se stalno kupuje novo -  jednostavno nisu bile konkurentne. Bar ne u svetu brojki, bonusa i profita, u kom je dinamika trošenja (nikako štednje) jedino „gorivo“. 

Pitam se i šta bi mlađahna Greta imala da kaže za par-nepar režim vožnje kojim se ne tako davno na ovim prostorima štedeo benzin. Da li bi danas na taj način mogla malo da se (po)štedi planeta?  

Jasna Budimirović