Iza izloga: O onima kojima ništa ne smeta

Taman okupiš pristojnu poslugu, kad poludi vrtlar; fiksiraš i taj problem, kad dadilja se zaljubila – traži novu. Na sve to treba napraviti i pravi izbor keramike za kupatilo, odlučiti se između klasične „česterfild“ i moderne kožne garniture za salon, opremiti kuhinju... Kad se sve to dotera i naminca, na red dolazi nova kuća ili stan, pa samim tim i novi krug briga. Paralelno sa svakodnevnim izborima – jastog ili losos, jagnjeći kotleti ili biftek, šampanjac ili neko fino belo vino... A gde je tek mukica oko toga šta šopingovati - „ferari“, „maserati“ ili možda oba? Odmah zatim se nabavka zgodnog aviončića nameće kao neodložni prioritet. A gde su tek sve destinacije koje treba obići, proslave i žurke na kojima se mora pojaviti, kulturni događaji koji se moraju „opajati“, kolege i koleginice „vipovci“ s kojima se mora biti viđen, poželjno i slikan... Pa intervjui, televizijska gostovanja. Jadni ljudi za privatan život skoro pa da nemaju nikad vremena. Ogromna je to žrtva.

Na sve to, na njihova je pleća odnedavno pala i briga za dobrobit i budućnost planete. Na sebe su preuzeli i tu bitku – borbu protiv globalnog zagrevanja, te ovih dana jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Bil Gejts, umesto da s tim svojim bogatstvom uživa negde daleko - da čita knjige na nekom finom suncu, ručka neke fine stvari i pije neka fina pića - s ekipom najboljih svetskih naučnika radi na tome da malo zauzda sunce. Mislim, nije baš da se igra Boga, ali – eto, čovek rešio da stvari na planeti malo dotera i popravi. Nije baš najjasnije da li će se ići s nekakvim mozaikom ogledala ili će izbor pasti na milione tona prašine kalcijum-karbonata koja bi (proizvodeći efekat vulkanske erupcije) trebalo da malo rashladi planetu, tek milijarde dolara su se zavrtele i ostaje samo da vidimo šta će biti proizvod.

A dok se na jednoj strani klasa koja ima štošta da izgubi razapinje i bije sve te bitke za opšte dobro, na drugoj strani (ne kažem da je u vezi ili zaslugom baš tih najboljih među nama) se formirala jedna sasvim drugačija (i znatno brojnija) ekipica – klasa onih kojima ništa ne smeta i kojima je uvek dobro. Reč je o ljudima koji odavno više nemaju šta da izgube, te im je samim tim i sve potaman.

Evo, recimo, ovih dana odem na Kvantaš ne bih li po povoljnijim cenama kupila sve potrebno za ručak. Zima ozbiljna, već se kajem što sam uopšte i krenula u nabavku tako ambiciozno, umesto da sam skoknula do prijatno zagrejanog marketa u komšiluku i sve pozavršavala za čas, ali šta je tu je. Brzinski kupujem šargarepu, luk, zelen, častim se i nekom mandarinom, razmišljam da li da po toj hladnoći obavim i kupovinu „hemije“ ili da taj posao ostavim za neki drugi (topliji) izlet, kad naletim na prodavca krompira, „parkiranog“ ispred kamiona s robom. Logično, jer nema ručka bez krompira, zastanem da još i to pazarim, pa da begam. Pošto krompir, upitam „mog“ prodavca, zamotanog (primećujem) u bar tri sloja nečega nalik jakni i s kapom navučenom da mu se oči jedva vide; „40 dinara kila“, odgovara mi i dodaje (videvši da se ja kao nešto premišljam) „biraj slobodno, svaki valja, ovo ti je najbolji krompir u Srbiji, bolji nećeš naći“. „Može za pire krompir?“, pitam u šali i aludirajući na „raznovrsnu“ ponudu po supermarketima u kojima je uvozni krompir po EU standardima prigodno razvrstan i fensi upakovan za različite potrebe modernih domaćica - jedna vrsta za pire, druga za pomfrit, treća za salatu... - „Ma, može za sve što ti padne na pamet“, odgovara mi i dodaje neki „da mi se nađe“ krompirić više. Sad, kad smo se malo „otkravili“, pitam „jel’ hladno?“. „Nije, sve je odlično“, odgovara mi sve s osmehom i dodaje: „Šta je malo zime za mene, ja sam i kapitalizam zeznuo“. I nastavi da se (nazdravljajući sve s flašom vode u jednoj i flašom rakije u drugoj ruci) smeje tako slatko da nisam mogla a da ne pomislim da možda u tome ima i neke istine. Možda ovom čoveku zaista ni hladnoća, ni kapitalizam ne mogu ništa. Ima taj svoj kamion s punom prikolicom krompira i – šta ga briga. Ne nervira se (u to sam već apsolutno sigurna) ni zbog pločica u kupatilu, ni zbog onih po trgovima. Ne tiče ga se bar koliko ni šta je na akciji i koji su sve „paketi“ ovoga ili onoga u ponudi.

Slično razmišlja i njegov kolega s Riblje pijace, koji svakog dana bar pet puta dnevno, bilo leto ili zima, biciklom ide do Temerina i nazad. Ni njemu nije ništa, a na moje pitanje kako izdržava čitav dan na biciklu po ovoj zimi, on jednostavno odgovara: „po robu se mora“. A padne i neko pivce kad se vrati, dodaje nasmejan. I njemu izgleda dobro. Kaže mi - „Šta mi fali; zdrav sam, ništa me ne boli, mrdam, imam da jedem, a i ponovio sam se ovih dana.“ Kupio, čujem u nastavku, (skoro pa nove) farke na Najlonu za 20 i kožne (jedva nošene) čizme za 500 dinara...

Razmišljam posle, nisu to baš životi o kojima kao deca maštamo da ćemo ih živeti kad porastemo. Daleko od toga. S druge strane, ne mogu ni da im osporim tvrdnju da su „zeznuli kapitalizam“. Udesili su da, bar koliko je bilo u njihovoj moći, hiper produkcija i hiper potrošnja rade za njih. Ako ništa drugo, na vreme su shvatili razliku između skupih i jeftinih para i izabrali bolju opciju – održiv model bez previše lomatanja i svoje parčence (malo, ali ipak dovoljno da ne budu na povodcu) slobode...  

Jasna Budimirović