ИЗА ИЗЛОГА Неће бити да су грозне корпорације баш за све криве!

Јер, колико год да смо у prеthodnom периоду промишљали на тему „како сачувати планету“, трудили се да нешто од лоших навика променимо и били активни на глобалном плану, ево нас коначно надомак суштине читаве приче - смањивање апетита. Под условом, наравно, да план није да на крају (вазда још гладни и жељни) не планирамо да смажемо и планету. Јер у свету у којем се његово величанство профит генерише кроз потрошњу за нову дозу хедонизма и угађања себи увек расположеног купца, јасно је да се одговорност за то где смо се нашли мора поделити на „равне части“. Неће бити да су грозне корпорације баш за све криве. Има ту мало „заслуга“ и остатка ове „за пиксел више, за инч дуже“, за “коња“ јаче екипе. Формула по којој смо се у међувремену провлачили – мало као пијани милионери трошкаримо и угађамо себи, а онда пресвучени у активистички костим као мало бринемо/перемо савест – више једноставно неће бити довољна.

Свакако је добра вест то што сте из фрижидера избацили све „но, но“, опасне по здравље намирнице; вероватно сте себи за неку годину продужили живот и осигурали квалитетнију старост, али (ако ћемо поштено) планета се од тога баш и неће овајдити. Али, без умерености и „скидања“ с непотребних куповина које за последицу имају како (пре)високе издатке, тако и гомиле (једва до пола поједене) бачене хране, као да ништа нисте урадили. Уствари, јесте. Направили сте само још једну скупу штету, коју ће извесно платити неку други. Планета ће тако бити још прљавија, а редови оних који ће морати да чепркају по контејнеру у потрази за лефтоверсима - „својим“ делом оброка још дужи. С тим у вези, пре неку годину у Француској је одлучено да се оним што у ресторанима и маркетима претекне на крају дана нахрани сиротиња. Идеја је да, већ ако нисмо кадри да смањимо апетите, онда бар ту своју облапорност и вечну глад искористимо и за нешто добро. И, ствар функционише. Пре извесног времена сам на сличну причу (само што је ова у потпуности резултат личне иницијативе) налетела и на домаћем терену – у Пашићевој улици, испред Саборне цркве. У пролазу нисам могла а да не приметим онако баш сређену госпођу с три огромне, храном дупке пуне, торбе како маше Ромкињи која јој долази у сусрет. Наравно, заинтересовала сам се и остала да видим како ће се прича даље развијати. Две жене су се „бациле“ на инвентарисање, а госпођа је давала неку врсту инструкција шта би требало што пре појести, а шта из пакета може и да сачека неко време. Издржала сам још отприлике 30 секунди, а онда је прорадио неиздрж; морала сам да сазнам о чему се ради. Каже ми госпођа како она пред сваки пост испразни фрижидер и замрзивач, а потом сву храну донесе на унапред договорено место. На то Ромкиња додаје како је од госпође у неколико наврата добила и пакете с одећом, било је и постељине, обуће... Свега, вели она и додаје како је госпођин Свети Никола већ неко време и њена слава. Јер, погађате, и тада претекне свега финог за њу...

А док чекамо да овај појединачни пример свести о томе да нисмо нити сами, нити најважнији на планети усвоје још неки којима је добро, напомена да се ових дана захуктава прича о још једном (и то много већем) пакету лефтоверса. Оном модном. Тешко је поверовати, али бројке кажу да су два вероватно најпознатија фаст fashion модна ланца лане инкасирала око четири милијарде долара. Тако је, девет нула. Тешко је за поверовати у толики промет, ако се има у виду да су им цене (чак и за наше прилике) најчешће врло приступачне. Или, можда овај рачун баш и није толико невероватан, посебно ако се дода још мало „убрзаних“ бројки – 52 (у односу на некадашње четири) сезонске и међусезонске колекције годишње, 400 потпуно нових производа оглашених сваке недеље на веб страни, испоруке нове робе на сваких три дана, четири тоне бачене одеће годишње само у Европи, 60 одсто више одевних предмета у 2014. у односу на почетак новог Миленијума... Укратко, разлога више него довољно за својеврсну модну имплозију. После свих модних лудорија и с обзиром да се вештина трошења сјајно савладава већ у тинејџерском добу, на сцену се у великом стилу враћају преправке, поправке и чување стриктно ограниченог броја одеће и обуће. Такве, ношене с пуно љубави и пажње, крпице би се у неком тренутку размењивале. Никако бацале. У супротном, с обзиром да се и рециклажа показала као прилично „прљава“ работа која дугорочно не решава, већ залива проблем прекомерне потрошње и конзумеризма, степен катастрофе због модирања готово да је немогуће предвидети...

А док чекам да на ред дођу и промишљања на тему „оживљавања“ људског лефтоверса – људи које је прогрес у неком тренутку „угасио“ и прешкрабао, не могу а да не помислим како је социјализам, којег смо се онамад у радости и весељу решили, заправо „убила“ баш еко френдли политика. Све те велике фабрике које су правиле фрижидере, капуте, шпорете и ципеле да трају, те није било ни потребе да се стално купује ново -  једноставно нису биле конкурентне. Бар не у свету бројки, бонуса и профита, у ком је динамика трошења (никако штедње) једино „гориво“. 

Питам се и шта би млађахна Грета имала да каже за пар-непар режим вожње којим се не тако давно на овим просторима штедео бензин. Да ли би данас на тај начин могла мало да се (по)штеди планета?  

Јасна Будимировић