Иза излога: А ко ће појести жабу?

Сви желе да у сваком тренутку буду онако баш (и искључиво) себи по мери; да се 24/7 (не марећи превише да ли су у датом тренутку код куће, на улици или на послу) понашају управо онако како им одговара. Другим речима, да себи буду не само најважнији, већ и једини на свету.

У први мах, тешко да бих имала шта да додам. Скроз је у реду (а и заслужено) да себе наградимо; као да нас мало други муче и покушавају да „укалупе“ у све те њихове комбинације. Браво, човек и треба да се бори за то своје парченце слободе! Тај део је, ваљда, свима јасан. Оно што мало збуњује јесте питање дефиниције, односно, појашњења појма; дефинисања шта под „слободом“ свако од нас подразумева. Ево, рецимо, тешко да бих помислила да у пребацивању „приватног“ и категорију „јавног“ има и мрвице нечега ослобађајућег. Зар није читава идеја у томе да своју приватност сачувамо за себе; зар није то та фина привилегија слободног човека? Грабљење у супротном правцу ми пре личи на неки „ријалити“, на кавез у који, без да смо морали, сами себе затварамо... Некако јефтино звучи та „у се, на се и пода се“/помодарска слобода, у којој се она мери тиме шта смо обукли и како смо се дизајнирали, шта смо и где јели, куда смо путовали... У фазону, види нас како „лудујемо“ и како смо „другачији“.

Има ту и с таквим поимањем слободе, рекла бих, још један проблемчић... Ок, хајде да кренемо од баналнијих ствари. Рецимо, свако има право да иде страном тротоара којом му се прохте, да вози слалом на бајсу у пешачкој зони јер је тако „расположен“, да вози са слушалицама на ушима јер напросто (и само он) обожава музику, да остави остатке онога што је грицнуо с ногу поред неке клупе јер му је „смор“ да тражи корпу, да не почисти иза своје куце јер је то и онако „орканик“ смеће... Ајмо сад и даље, што да не? Ајде да кажемо да свако свакоме слободно може да нешто обећа, а потом да се „предомисли“, да свако има пуну слободу да прво некога мало воли, а онда без икаквог објашњења „заврти“ ту емоцију за 180 степени и оде без поздрава, да реновира и „унапређује“ по стану како му дође јер се осећа некако „скучено“ у постојећим оквирима/квадратима, да се „сналази“ у животу (бар док га не ухвате) јер се живи само једном, да „позајми“ туђе јер му баш треба, да вара, лаже и маже јер сви тако раде...

Није потребно бити паметан као нуклеарни физичар да би се схватило да овакав концепт опасно мирише на невољу, то јест, да је пре или касније „судар“ свих тих слободних светова неминован. Рецимо, слобода кретања у стилу „тако ми се може“ извесно ће се у неком тренутку „сударити“ с правом другог слободног духа да не мора да почисти иза свог љубимца. Или, на пример, потреба да се „прошире“ видици у стану, односно, повећају прозори незгодно смештени на носећем зиду зграде, извесно ће проузроковати нежељено лупање плочица у стану изнад/испод, док о свим ужасним последицама по околину када је комбинација слушалице/волан у питању не треба ни говорити.

Не знам како вама, али мене та целокупна ситуација и све те слободе неретко подсети на детињарију. Тачније, на помало недорасло и незрело поимање света око нас. Замислимо, на пример, децу како се играју у песку. У почетку је ситуација помало хаотична, јер би сваки малишан да игру удеси по своме; да се сви играју по његовим правилима. Буде потом мало хошкања и гуркања, развлачи свако на своју страну, падне и нека сузица, а потом се све лепо испегла. Једноставно, клинци пронађу заједничко решење које подразумева да ће свако од њих морати макар мало да попусти и прилагоди се тако што ће нешто од своје слободе да се играју искључиво како они желе оставити за код куће. Другим речима, схвате да ипак постоје неке разлике и мало другачија правила када се игра сам, односно, у друштву. У супротном, некоме не гине „жаба“, тачније неко ће на крају од све те слободе „фасовати“ дебљи крај.

Слично је и у свету одраслих; могу сви да буду онако као деца разиграни и распевани, али ће пре или касније доћи до ситуације у којој „жаба“ мора да се прогута. Из једног врло простог разлога – у животу (како оном свакодневном, тако и у „посебним“ приликама) постоје бројне ситуације у којима ни сав шарм, ни харизма, а ни врцавост не могу да понуде решење и у којима ниједна од свих тиш наших слобода не помаже. Ситуације у којима једино правила (и то махом она неписана) ствари доводе у ред.

Другим речима, са слободама се не би требало бахатити на туђ рачун, а своје „жабе“ би требало сами да прогутамо.   

Јасна Будимировић