IZA IZLOGA Intimnost odbačena u koš

Mini godišnji uvek dobro dođe, a tek kad je februar prestupni... Milina. U mom slučaju period za plandovanje i uživanje u potpunoj beskorisnosti bio je dovoljan za dve stvari: da pomeranjem kutija i kesa s dna ormara svečano najavim skore „radove“ na prolećnom uređenju garderobera i da potom onako spontano i bez pozdrava nestanem (u datim okolnostima) nepoznatom pravcu. U prevodu, šmugnula sam na Frušku goru; preko Rakovca, pa pravac šuma!

Koliko god se na prvi pogled činilo da ove dve praznične zanimacije nemaju veze jedna s drugom, na kraju prazničnih ferija se ipak, bar u mojoj glavi, desilo „Sretenje“, to jest susret zime i leta. Prvo sam se, otvarajući kutije i vadeći ponešto od letnjih krpica u nekoliko navrata onako fino teleportovala u prošlost. „Krivci“ su neke, drugima verovatno obične, a meni opet vrlo posebne krpice; jedna bluzica, par minđuša, jakna od stotinu leta, narukvica s poludragim kamenčićima... Sve te sitnice za mene imaju posebnu, krajnje intimnu vrednost. Znače mi puno i uvek se dobro osećam u njihovom društvu. Ponajviše zato što me vraćaju u neko lepo vreme i na neka lepša mesta. Njihova posebna vrednost je pritom u tome što niko drugi (osim mene, naravno) nema ni blagu predstavu o čemu se tu radi; njima su to tek „stvari“, meni pak dragocenosti. Slična je priča i sa starim fotografijama, ceduljicima koje čuvaju meni bitne poruke, sačuvanim bioskopskim i pozorišnim ulaznicama; sve te skrivene od javnosti stvarčice, sve te bivše ljubavi i prijateljstva deo su samo mojih uspomena i mene kakva sam nekad bila.

Danas stvari funkcionišu malo drugačije. Privatne albume zamenio je uvek bezbrižan i sjajno raspoložen Instagram, na kojem se 24/7 smenjuju intimni momenti iz života onih koje pratimo. Šta su jeli, kuda su i kako putovali, kakav je bio provod na dečjem rođendanu, kako je izgleda romantična (i intimna, svakako) prosidba. Tu su još i informacije na temu kod kog se frizera ide i kako je ispala frizura, gde se „lepe“ i kakvi nokti; šta se sve dobilo na poklon za rođendan, a šta kupilo na najnovijoj rasprodaji, kako je bolno prošao raskid, baš kao i kakav je super kul čaj u novom fensi mestu za izlazak. Na ovoj se društvenoj platformi sve češće oprašta i od najmilijih, sedi pored postelje bolesnog roditelja, popravljaju se zubi, slave neka nova prijateljstva i emotivne veze. Za one koji pretenduju da postanu uticajne „insta“ face obaveštanja o tome šta se kuvalo, jelo, doručkovalo, ali i kako se spavalo, odnosno, kako je prošlo buđenje se podrazumeva. Apsolutni „must“ su svakako i svedočanstva o zezanju s ekipom, svih tih ludovanja koja će se kasnije godinama prepirčavati, baš kao što su nezaobilazne i fotke s kućnim ljubimcima.

E sad, ako ste se laički zapitali šta je eventualno od njihovog života „preteklo“, to jest, šta nisu podelili s „foloverima“, odgovor je  - ništa. Intimnost je s pojavom društvenih mreža bez razmišljanja odbačena u koš s ostalim prevaziđenim, ali i u današnje vreme slabo plaćenim i ne baš fotogeničnim – stid, skromnost, pristojnost... - modelima ponašanja. Umesto svega toga, svojom voljom smo izabrali slavu, pa makar (neretko i kraće) trajala i svega 15 minuta.

O svemu ovome sam (da se vratim na praznovanje) razmišljala dok sam šetala šumom. Dan je bio fantastičan – meko, rano prolećno sunce, vetar „tek, tek“ da vazduh bude još čistiji, krajolik božanstven, nebo fantastično plavo i bez oblačka, visibaba i ljubičica kao u priči... I pritom sav taj raj samo za mene; niko ovde ne zaluta, niti bane slučajno. Nema automobila, gužve, galame, haosa; nema ni nervoznih ljudi, ni nevaspitane dečurlije, ni trotineta, ni rolera, ni nervoznih (mahom slabo plaćenih) službenica po kojekakvim šalterima koje bi trebalo da su nam na usluzi... Niko ne trubi, niko ne žuri, niko ne viče. Ništa od svega toga, „zero“ urbanih sadržaja. Naravno da sam u prvom trenutku, verovatno dok se još nisam prebacila na „back to nature“ opušteni model, pomislila kako bi valjalo napraviti nekoliko fenomenalnih fotki i pohvaliti se na društvenim mrežama svom tom lepotom. Ipak, brzo sam odustala od ideje; ne zato što nisam imala šta da slikam, ne ni zato što sam se plašila da uslikano neće biti ni za primaći pravoj, živoj slici... Ne, ništa od toga me nije sprečilo da iz ranca izvadim mobilni i krenem s fotografisanjem. Usred šume, zadihana i onako već fino zagrejanih mišića, setila sam se jutarnjeg sređivanja garderobera. Pomislih, nije uopšte tako loše nešto od lepote i radosti sačuvati samo za sebe. Slava je i ovako precenjena, dok anonimnost u današnje vreme sve češće postaje nešto kao sinonim za čisto luksuziranje.

Zato sam se, umesto da se lomatam ne bih li snimila što atraktivniju fotku, odlučila za puno opušteniju, onako baš prazničnu, varijantu – izvadila sam svu potrebnu opremu iz ranca i skuvala čaj. Pijuckala sam topli napitak i uživala za sve novce i mislim da ću još dugo pamtiti kako sam se dobro osećala i kako sam bila srećna usred svog tog „ničega“. A nemam sliku da to i potvrdim. Osećaj je fantastičan!

Jasna Budimirović