Iza izloga: Ne bi bilo loše povremeno „udahnuti” i zapitati se...

„Sedneš fino i razmisliš“, otpisali smo kao nepotrebno i prevaziđeno istovremeno se iz sve snage bacajući na dva (korisna, ali nedovoljno) koncepta – važno je da se non-stop nešto radi i privređuje i da se stalno ide napred s jedne, te da se naširoko i nadugačko priča/teoretiše o svemu i svečemu s druge strane. Preterivanje na prvu temu - važno je samo da se stalno nešto unapređuje - za posledicu sve češće ima više štete nego koristi.

Dosledno poštujući i sprovodeći zacrtani „radni“ model, u nastavku priče, umesto da se „kvar“ popravi; uglavnom se pravi samo još veća šteta sa sve manjim izgledima da je popravak uopšte moguć. Kada je reč o „važno je samo da se priča“ modelu, rezultati pregalačkog rada i uloženog truda takođe ne ulivaju previše nade. Jer, teško da o nečemu nismo sve rekli, smatralo se na sve strane i pametovalo, no rešenje je uglavnom ostalo tamo gde je bilo - na početku. Zapravo, s obzirom da smo reči u međuvremenu bagatelno istrošili (dobro, nekima jeste malo „ojačao“ račun u banci uz bonus uživanje u pet minuta slave) u kombinaciji s „vetom“ na koncept „sedi malo i razmisli“, sada smo moguće još dalje nego što smo bili pre nego što smo se upustili u radno-verbalnu borbu za pun tanjir gladnima, pravdu obespravljenima, dostojanstvo „zgaženima“... Gladni su sve brojniji i gladniji, poniženima nije ostalo ništa od oduzetog im prava na samopoštovanje, a od integriteta su odavno odustali čak i oni „najuhranjeniji“ među nama. Sve te aktivnosti; sav taj trud, rad i raskošna retorika, NA koncu se svela na jedno – da bar siti ne ogladne, kad se već gladnima ne može pomoći.

Iako potvrda da smo od rešenja sve dalje u našim svakodnevicama ima koliko hoćeš, ovog putu me je na razmišljanje o očiglednom podstakao film reditelja Džeja Rouča „One su bombe“/“Bombshell“ (2019), u kojem su glavne (i istinite) uloge poverene dvema oskarovkama – Nikol Kidman i Šarliz Teron, kao i trenutno jednoj od najtraženijih glumica mlađe generacije – Margo Robi, jedina „fiktivna“ u ovoj sjajnoj trojci, koja glumi „konzervativnu milenijalku“ i (naj)noviju žrtvu seksualnog uznemiravanja. Sve tri su lepe, zgodne, pametne, uspešne, super sređene i – ambiciozne. I sve tri se nađu u istom problemu... Za one koji još nisu gledali film, neću da kvarim. U najkraćem; napomena da je reč o nekoj vrsti doku-drame, kompleksnoj hronici događaja neposredno pre prinudnog penzionisanja do tada neprikosnovenog šefa Foks njuza Rodžera Ajlsa. On je 2016. morao da se udalji zbog tužbe koju su protiv njega podigle vedete programa Grečen Karlson (Kidman) i Megin Keli (Teron), uz podršku još dvadesetak drugih žena tada zaposlenih na Foksu.

Da ne bude zabune, problem seksualnog uznemiravanja i maltretiranja žena na radnom mestu je apsolutno nedopustiv. Ta vrsta muške bahatosti i lažne superiornosti je za svaku osudu; za prezir bez izuzetka. I dobro je da se o tome priča, piše, da se snimaju filmovi, serije... Ali, ne bi vilo loše povremeno „udahnuti“ i zapitati se ko sve o tome drži banku. Sećam se, recimo, da sam pre neku godinu na televiziji „ukačila“ izveštaj sa skupa na kojem su žene (opet sve savršene i s besprekorno uređenim životima) prvo pričale, a potom jednoglasno i osudile svaki oblik nasilja nad „slabijim“ polom. Slažem se u potpunosti, no ono što me nije „kupilo“ u čitavoj priči jesu sve te „pradine“ cipele, „dior“ ruževi, „furla“ torbe... sva ta besprekorno botoksirana lica i sve te savršeno platinaste frizure. Ne kažem, status i uspeh ne isključuju pod obavezno empatiju, ali... zar nije mogla na taj skup da zaluta bar jedna manje uspešna, manje sjajno pozicionirana i manje doterana dama? Jedna s kojom bi žene s druge strane ekrana nekako i mogle da se identifikuju i da poveruju da su u sličnoj životnoj situaciji. Ovako, osim što su se učesnice skupa nesumnjivo sjajno provele na tom svojevrsnom „izletu“ u aktivizam, teško da je neka druga korist od čitave priče i svog tog pomeranja organizatora, promotera, snimatelja, ugostitelja, publike, govornika i ko zna koga sve još ko je dao svoj doprinos. Slično je i s pomenutim, za moj ukus previše „jednodimenzionalnim“ filmom. U toj jednoj dimenziji, „siledžija“ Ajls zasluženo „leti“ u penziju, dok su novinarke - „žrtve“ od početka do kraja priče - adekvatno na sudu obeštećene. Sad još da „padne“ neki Oskar - film ima tri nominacije, za glavnu i sporednu žensku ulogu, kao i za šminku i - trijumf će biti kompletan. Zadovoljno ćemo moći da zatvorimo još jedno „ala smo im rekli“ poglavlje.

A dok „pobednici“ slave i tapšu se po ramenu, Foks nesmetano „ista meta, isto odstojanje“ radi. Tri godine kasnije, to je (prema podacima koje je izneo Njujork tajms) i dalje jedna od najgledanijih televizija. Pritom se ništa kako u uređivačkom, tako ni u kozmetičko-estetskom „visoke potpetice, suknja do kolena i barbi luk“ smislu nije promenilo. Samo su sada na sceni neki drugi igrači; nove siledžije u foteljama s jedne i nove „želim emisiju u udarnom terminu“ novinarke. Zajednička im je trka za što boljim rejtinzima i što većim medijskim uticajem koji, prevedeni na svima razumljiv jezik, znače slavu, bogatstvo i moć.

Drugim rečima, argumente zbog kojih većina smesta odustaje od bilo kakvog promišljanja o tome zbog čega se zapravo nešto radi ili izgovara...

Jasna Budimirović