Iza izloga: Ima li tu možda za nas malo ljubavi?

Nema joj kraja, niti prepreka na putu daljeg rasta i razvoja. Kad bi i kome, recimo, moglo uopšte da padne na pamet da se bogatstvo akumulira kroz rast potrošnje. Što više trošiš, to si bogatiji – kakve li maštovite i super kreativne formule. Pa gde to ima? Nikada pre u istoriji se nije tako sjajno „poslovalo“. A ne, ranije se moralo štedeti i od usta odvajati ne bi li se čovek nekad malo i počastio. Danas o štednji teško da iko i razmišlja. Taj smo zastareli običaj i praksu kreativnim metodama izgleda potpuno eliminisali. I tu nije kraj.

Evo, na primer, ljubav. Jedna ovih dana, jelte, više nego prigodna tema. Koliko smo tek tu kreativno uznapredovali. U današnje vreme svoju lepšu/pametniju/jaču/nežniju/zgodniju... kako već kome odgovara polovinu možemo da potražimo i u hetero, i u homo vodama. Na raspolaganju su nam pritom različiti formati ljubovanja; možemo sa svojim izabranikom/com da živimo u otvorenoj, poluzatvorenoj ili, pak, bračnoj (hetero ili istopolnoj) zajednici. Kreativno smo se dosetili da oni koji se ne pronalaze ni u jednoj od ponuđenih opcija mogu sreću da okušaju s - malo se družite, a malo se i volite -  „prijateljem s povlasticama“ ili, što da ne, u nekoj od (kreativnih, svakako) varijacija na temu postojećih formata. Recimo, sve je popularnija opcija „otvorenih“ veza, u kojima oba partnera s punim pravom i uz obostrani blagoslov mogu da uživaju (bez da im neko zbog toga prebacuje) u povremenim izletima i avanturama sa strane. Čitam pre neki dan iskustva jednog takvog para iz Amerike i – šta da kažem, oboje nikad srećniji. Kažu ljudi da im je baš ta otvorenost omogućila bolju i iskreniju komunikaciju i jedan kvalitetniji zajednički život; njihova će ljubav (uz povremena osvežavanja) zauvek, nadaju se, ostati mlada i sveža.

A za one još kreativnije, takve – maštovite i razdragane – i opcije. Jer, da citiram Elison iz filma „Lud za Ejmi“ (Chasing Amy, 1997), koja je objašnjavajući kako se obrela u gej vodama rekla kako nije htela da u vremenu u kom je „tako teško pronaći ljubav“ sebi još dodatno smanjuje šanse time što će polovinu populacije u startu da otpiše. Mudar rezon i logično brojni sledbenici. Ni razlika u godinama od po više decenija u korist obe strane, ni rasa, ni boja kože, ni granice između država i kontinenata odavno nisu prepreka na ljubavnom putu. Teško da neki kamenčić ili tepihčić u međuvremenu nismo „pomerili“ ne bismo li otkrili šta se krije ispod i ima li tu možda za nas malo ljubavi. No, čini se da smo, tražeći je tako uporno i beskopromisno, sve bliže opciji da smo suštinski sami sebi dovoljni. Sve češće se može čuti ili naleteti na komentar po društvenim mrežama koji govori u prilog teze po kojoj bi o koncu idealna emotivna veza bila moguća još jedino sa samim sobom. Ko nas bolje razume, toleriše i voli od nas samih, postavlja se pitanje, na koje je sve teže odgovoriti smislenim kontra argumentom. Zaista, ljudi su toliko toga probali; gde sve nisu i s kim bili i – ništa. Zapravo, još gore od ništa; iznova novi porazi i novo razočarenja.

A kad je već tako, kreativnost se nameće kao nužnost. Ovaj se problem ipak mora rešiti. U tom smislu je svaka, a posebno pomoć nauke više nego dobrodošla. Dobra vest je da pomeranja na polju dokazivih i više puta priverenih činjenica ima. Nauka, drugim rečima, ne spava!

Roboti se uveliko usavršavaju i, ako je verovati struci, negde polovinom ovog milenijuma (do 2050. godine, kako se prognozira) bi trebalo da postanu više nego sposobni za ljubav. Onakvu kakva će nama (u međuvremenu prinudno „ubračenih“ sa samima sobom) biti po meri. Lepo sve na dugmence; kad smo za emocije, pojačamo „feelings“; kad nam je do „akcije“, logično „action“; kad bismo da razgovaramo o nečemu što nas muči, „empathy“ dugmić nudi spas... Sve kad i kako nam odgovara. Pa, može li uopšte bolje i savršenije?! E sad, za vizuelne tipove kojima „razumevanje, podrška i ljubav“ ipak nisu za sreću dovoljni, tu su i takozvani „estetski“ dugmići, da se partner/ka malo obojadiše i prilagodi ukusu, maštanjima i svakako raspoloženju. Može li bolje od toga? Teško. Ako nekome i pođe za rukom da zadovolji sve te naše složene i kompleksne potrebe, onda će to biti nauka. Mi se, naravno, menjati nećemo. I baš zbog toga su roboti, koje bismo mogli u hodu da „doterujemo“, naša šansa da konačno sve – i slika, i ton – bude baš onako savršeno i kako smo oduvek maštali. 

U međuvremenu onima koji ni sami sebi nisu po volji, preporuka da dok čekaju robote, budu dodatno kreativni u ljubavnom traganju. Više priroda nego (već smo probali) društvo i, šta znam, ljubav prema hrastu ne zvuči loše. U svakom slučaju bi mogla da ispuni interegnum dok nauka sve ne pozavršava. Recimo, hrast je visok, zgodan i naočit. Pride je stabilan (ništa švrćakanja sa strane) i dugovečan, a onda još i koristan... Što se kaže, materijal za brak.

Ja bih mu (da sam kreativna) svakako dala šansu.

Jasna Budimirović