ИЗА ИЗЛОГА Драгоцена искуства сопствене несавршености

Шта знам, увек сам некако (а да нисам у дужничком ропству) помало напета и у ишчекивању незгодног питања које ће ме затећи неспремну и на које нећу знати одговор. И тако, док сам „чекићала“, не бих ли се релаксирала и „убила“ време, погледам мало око себе; чисто да се „упознам“ с екипом, саборцима по картици. Неколико младића, једна старија жена и – ту ми се поглед „паркирао“- једна беспрекорно сређена дама. Све на њој, од тазе фризуре (од јутрос је већ стигла и код фризера, помислим), преко дискретне шминке и савршене одевне комбинације, па до маникира и педикира, онако као из модних магазина. Односно како би требало - ничега ни премало, ни превише. Негде отприлике док сам (истовремено фасцинирана њеном складношћу и посрамљена због свих својих „сутра ћу то да средим“ мањкавости) од ока премеравала њену, опет беспрекорну, штиклу погледи су нам се срели. Јасно, она није попут мене “скенирала” окружење, у неком свом свету поглед је подигла не би ли дохватила ко зна коју димензију тог неког само свог простора… Тек, тај мини “разговор” очима био је довољан да схватим да је у питању дивна, блага особа; неко ко, како се то обично каже, не би ни мрава згазио и ко тешко да је у животу икад тон повисио. Ко није (у складу с данашњим манирима) своју бедастоћу маскирао супер сређеном фасадом, већ је заиста такав - што у изглогу, то и у радњи - ред споља, ред и изнутра.

Онако женски (јер женска природа воли све да упоређују и да их тих компарација потом гради системе вредности), помислим како ја никада – колико год да сам то желела – нисам била таква. Никад издање какво би требало да буде. А не, ја сам из неке друге групе; ја спадам међу жене које су увек у некој јурњави и хаосу. Или, како моја колегиница воли да каже - „жена рачун“. То су, да појасним, жене које саме покривају све своје трошкове, што је на овим просторима најчешће на ивици немогуће мисије. Таман се на једној страни покријемо, кад – ево га нови издатак; измиримо и њега, кад – ево га још један рачун... И тако, „билдујемо“ у круг. Фризура, лакирање ноктију, одабир одевне комбинације... све се то ради онако између, у паузама између две фркице. Зато је и за очекивати да ништа (или тек мало тога) није - кад у неком тренутку током дневне јурњаве, успемо мало да се „испроверавамо“ - нити беспрекорно, а још мање савршено. Нешто ту увек фали... Ни сређене, ни - углавном превише уморне и хронично неиспаване - благе.

Да се разумемо, немам ништа против, нити ми је засметало што је дама из банке била све оно што ја нисам. Нисам то помислила ни на тренутак. Заправо сам све време (а потрајало је док није „севнуо“ мој број) како би животне околности, ако би их човек превише озбиљно схватио, могле да буду прилично незгодна ствар. Живот је довољно тежак и без те врсте активности; без потребе да се огорчено и разочарано крбамо с властитом судбином. Бити захвалан на ономе што имамо много је једноставнија формула. Притом та работа – кукање над свим оним што немамо – уме да буде и прилично досадна, односно, нимало забавна. Ок, сви смо (неко пре, неко касније) врло добро савладали лекције о томе и шта јесмо и шта нисмо. Преболели смо и све губитке; дође то с годинама. Али, остати „закуцан“ и будити се сваког јутра (треба ли већег чуда и веће радости од сваког новог дана који нам је поклоњен) с тим кукањем над властитом судбином је крајње поражавајуће. Неће бити да смо у свему оманули...

И док сам чекајући свој ред размишљала како је свака карта у једном тренутку лоша, а у другом нешто као џокер, ето и мог броја. Пожурим до намењеног ми шалтера, кад тамо баш ја – уобичајено, замало па дотерана – некоме (ни мање, ни више него својој банкарки) као поручена. Наша конверзација је отпочела у стандардном службеник-комитент формату – име, презиме, лична карта...- да би негде код ЈМБГ-а отишла у потпуно другом правцу. Њој је, испоставило се врло брзо, савет о томе како да се носи с уласком у пету деценију и четрдесетим годинама („старошћу у младости“, како се то обично каже) био потребнији него мени картица по коју сам дошла. Фино смо се испричале, поделила сам с њом нека од „на терену“ стечених драгоцених искустава на тему „одрастања“, дала јој пар савета који су мени у том периоду били драгоцени. И – све онако с осмехом – обе смо из ове епизоде изашле неочекивано задовољне и срећне; мене посета банци није као обично исцрпела и исцедила, док је мојој саговорници посао макар на кратко био мање произаичан. И све то захваљујући делићу тог мог животног нереда и несавршености. Биће да и у њему има неке лепоте... 

 Јасна Будимировић