SRPSKI SIREVI HIT U SVETU Stranci ih kupuju po paprenoj ceni, a mi ih još ne cenimo dovoljno

Potrošači u Srbiji radije će, ako im novčanik to omogućuje, da kupe polutvrdi sir na kome je naznačeno da je iz Francuske, Italije ili Švajcarske nego domaći u istom cenovnom rangu. A neretko tako prave veliku grešku, jer Srbija ima premijum sireve koji kvalitetom ne zaostaju za onima visokog ranga u pomenutim zemljama, kaže za 24sedam Srba Jovanović, vrhunski poznavalac sira i osnivač i organizator Balkan Cheese festivala.

– Imate, u principu, dve vrste potrošača - one kod kojih je presudna cena i one koji cene kvalitet i mogu i spremni su da ga plate. Mnogi od njih će, čak i kada mogu da ih priušte zbog cene, radije kupiti inostrani sir nego onaj domaćeg proizvođača, i tu će mnogo pogrešiti. Za to imamo nekoliko primera – ističe Jovanović.

Da domaći sir može da bude i vrhunski, Jovanović navodi „slučaj“ penzionisanog profesora Više poljoprivredne škole u Šapcu Momčila Budimirovića, koji u Glušcima kod Šapca pravi koziji sir po koji svake dve nedelje nepoznati kupac iz Jordana šalje čoveka da ga u u ručnom frižideru avionom dostavi u tu zemlju Bliskog istoka.

Sledeći primer je sa prošlogodišnjeg "Balkan Cheese festivala", gde je jedna Amerikanka, inače uvoznik za tržište Njujorka, „pronašla“ dva polutvrda sira za koja kaže da bez problema mogu odmah u delikatesne radnje na američkom tržištu.
- A imamo i slučaj supruga tadašnje ambasadorke Francuske, zemlje koja je svetski čuvena po svojim sirevima, koji je za jedan ovdašnji sir rekao da je najbolji koji je probao u poslednjih pet godina. Meni ne treba veća potvrda od toga – ističe sagovornik 24sedam.
Pored ovih pojedinačnih primera, dostignuti kvalitet pokazuje i sve veće interesovanje za srpske sireve ne samo iz regiona, već i tržišta na kojima ih dosad nije bilo, od Bliskog istoka pa nadalje.

– Da bi se to proširilo, moramo da, osim na bazičnim problemima stočarstva i mlekarstva s kojima se suočavamo decenijama, radimo i na prepoznavanju i zaštiti geografskog porekla i zaštiti pojedinačnih marki. Prvo imaju samo dva sira, a drugo je kao intelektualnu svojinu zaštitilo tek desetak firmi – navodi Jovanović.

Ali, prepreke nisu male
Sirarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju, ali polutvrde sireve pravimo tek poslednjih nekoliko decenija. Sada imamo sve više premijum sireva, koji dozrevaju duže i naplate se više, ali od zrelog tržišta smo daleko.
- Opada broj krava i koza, a mladi ljudi su sve manje motivisani da rade taj težak posao gde ne postoji godišnji odmor ili bolovanje. To je već dovoljno teško i bez toga što sledi kao velika konkurencija sireva iz inostranstva koji dolaze na tržište snažno subvencionisani kod kuće i tako su u startu u povoljnijem položaju što se tiče formiranja cene. I na kraju dolazi pitanje kome ćemo i ovo što smo dostigli ostaviti, jer sve je manje školovanog kadra, i pored velikih napora mlekarskih škola u Pirotu i Futogu, kao i poljoprivrednih i veterinarskog fakulteta u Beogradu i Novom Sadu – zaključuje Srba Jovanović.