СРПСКИ СИРЕВИ ХИТ У СВЕТУ Странци их купују по папреној цени, а ми их још не ценимо довољно

Потрошачи у Србији радије ће, ако им новчаник то омогућује, да купе полутврди сир на коме је назначено да је из Француске, Италије или Швајцарске него домаћи у истом ценовном рангу. А неретко тако праве велику грешку, јер Србија има премијум сиреве који квалитетом не заостају за онима високог ранга у поменутим земљама, каже за 24седам Срба Јовановић, врхунски познавалац сира и оснивач и организатор Балкан Cheese фестивала.

– Имате, у принципу, две врсте потрошача - оне код којих је пресудна цена и оне који цене квалитет и могу и спремни су да га плате. Многи од њих ће, чак и када могу да их приуште због цене, радије купити инострани сир него онај домаћег произвођача, и ту ће много погрешити. За то имамо неколико примера – истиче Јовановић.

Да домаћи сир може да буде и врхунски, Јовановић наводи „случај“ пензионисаног професора Више пољопривредне школе у Шапцу Момчила Будимировића, који у Глушцима код Шапца прави козији сир по који сваке две недеље непознати купац из Јордана шаље човека да га у у ручном фрижидеру авионом достави у ту земљу Блиског истока.

Следећи пример је са прошлогодишњег "Балкан Cheese фестивала", где је једна Американка, иначе увозник за тржиште Њујорка, „пронашла“ два полутврда сира за која каже да без проблема могу одмах у деликатесне радње на америчком тржишту.
- А имамо и случај супруга тадашње амбасадорке Француске, земље која је светски чувена по својим сиревима, који је за један овдашњи сир рекао да је најбољи који је пробао у последњих пет година. Мени не треба већа потврда од тога – истиче саговорник 24седам.
Поред ових појединачних примера, достигнути квалитет показује и све веће интересовање за српске сиреве не само из региона, већ и тржишта на којима их досад није било, од Блиског истока па надаље.

– Да би се то проширило, морамо да, осим на базичним проблемима сточарства и млекарства с којима се суочавамо деценијама, радимо и на препознавању и заштити географског порекла и заштити појединачних марки. Прво имају само два сира, а друго је као интелектуалну својину заштитило тек десетак фирми – наводи Јовановић.

Али, препреке нису мале
Сирарство у Србији има дугу традицију, али полутврде сиреве правимо тек последњих неколико деценија. Сада имамо све више премијум сирева, који дозревају дуже и наплате се више, али од зрелог тржишта смо далеко.
- Опада број крава и коза, а млади људи су све мање мотивисани да раде тај тежак посао где не постоји годишњи одмор или боловање. То је већ довољно тешко и без тога што следи као велика конкуренција сирева из иностранства који долазе на тржиште снажно субвенционисани код куће и тако су у старту у повољнијем положају што се тиче формирања цене. И на крају долази питање коме ћемо и ово што смо достигли оставити, јер све је мање школованог кадра, и поред великих напора млекарских школа у Пироту и Футогу, као и пољопривредних и ветеринарског факултета у Београду и Новом Саду – закључује Срба Јовановић.