ВЕЧЕРАС ОПЕРСКА ПРЕМИЈЕРА У СНП-у Ђани Скики и ожалошћена породица
Комична опера “Ђани Скики” Ђакома Пучинија премијерно ће бити изведена вечерас у 19 часова на сцени “Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта.
Опером диригује Стефан Зекић, а учествују гости, солисти, прваци, Хор и Оркестар Опере СНП-а, као и полазници Дечијег оперског студија и Оперског студија „Војислав Солдатовић”.
Код нас ова опера није много извођена, те ће сада новосадска публика имати прилике да се ближе упозна с њом, у режијској поставци Александра Николића, који, на питање да ли ће притом ипак бити неких иновација, подсећа да, за разлику од осталих уметности, које остају за вечност, театарски чин - представа, не остаје за вечност, него је искључиво за публику „која ће је видети сада и овде”. То истовремено значи да, каже редитељ, иако се ради о универзалној причи, „ако не дотакнемо и проблеме публике која седи сада у сали, представа је безвредна”.
Маргина и талог
У насловној улози је баритон Небојша Бабић, који за лик Ђанија Скикија каже да представља маргинализованог господина, који жели да постане виша класа.
- У овој причи, и представи, указала му се прилика да покаже да не постоји само висока класа међу народом, већ постојимо и ми који смо на ивици тог народа, те маргине, и како заправо људи са ивице маргине почињу да командују тој вишој класи, која, од своје доброте, збуњености, и неснађености, не зна да реши проблем. Онда дође господин Скики, и почиње да решава проблем тако што задовољи минималне њихове потребе и, наравно, за себе узме остатак наследства - објашњава Небојша Бабић. – Шта је интересантно? Писано је по оригиналном лику Ђанија Скикија, који је постојао, и Данте га је описао у “Божанственој комедији” . Пучини је преузео ту причу, јако добро су је разрадили, и на нама је сад да пренесемо то, с тим што кад се помиње комедија, морате знати да се сваки комичан лик игра најозбиљније могуће, чак озбиљније од драмских , трагичних ликова. Дакле, он мора да буде страшно озбиљан на сцени, све јако озбиљно доживљава и зато је смешно. У противном, био би само пародија, која нема неку дубину.
- Ми нисмо увредили Пучинија, ако смо нешто променили. Ко може увредити Пучинија, као што и он сам о својој представи каже “Да ја не увредим великог оца Дантеа”, јер се сви позивамо једни на друге. Али, представа мора бити за нашу публику, мора произаћи из патњи наше публике, из радости, мора бити блиска менталитету наше публике. Публика је мора разумети, тако да, у том смислу, тражење пута за поставку ове представе је обавеза за редитеља - указује Николић.
За редитеља, каже, рад почиње месецима пре редитељских проба, управо да би се тражио пут како да се у овај класик, који се мора знати и који се мора испоштовати унесе оно што је данас нама овде потребно.
- Чини ми се да јесмо успели, да смо ову “Ожалошћену породицу” на тоскански начин успели да учинимо нама блиском, препознатљивом. Да, они јесу Тосканци, они јесу Фирентинци, али мислим да Фиренца, као Атина Италије, можда помало кореспондира са Новим Садом, као “Српском Атином”. Овде имамо причу о онима који су одавде, који су из Фиренце, и са дошљаком, да не кажем, дођошем. Ово је прича о дођошима, и онима који су староседеоци - указује Николић.
„Ђани Скики” је први пут изведен у Србији 1934. у Народном позоришту у Београду, подсећа Николић, и додаје да је јако занимљив податак да је исте године Бранислав Нушић написао своју “Ожалошћену породицу”, те да би скоро невероватно деловало да није погледао извођење ове опере.
- Фирентинска породица Донати су велика господа на први поглед, отмена, са дивним манирима, образована. Оно што бисмо звали “стубови друштва”. Међутим, ми их затичемо у моменту када остају без новца када се за њих живот радикално мења, и када схватају да нису у тестаменту - помиње Александар Николић.
О, мој драги оче
За Лаурету, лик кћерке Ђанија Скикија, коју тумачи, сопран Дарија Олајош Чизмић истиче да је то улога фине девојке, коју редитељ у овој поставци види као добро створење међу свима онима који имају неке своје намере, али Лаурета и међу њима ипак доживљава искрену љубав. Опера је писана за ансамбл, како подсећа Дарија Олајош, али у њој постоји позната Лауретина арија “О, мој драги оче”, која је један од бисера оперске уметности.
И, онда видимо како и најотменији падну јако ниско, како додаје Николић, и најузвишенији падну јако ниско, и како се остварује народна пословица: ко с ђаволом тикве сади, о главу му се разбијају.
- Позову некога кога презиру, кога сматрају горим од себе, кога не трпе у свом граду, конкретно га и сам Пучини и либретиста називају дођошем, и сама породица му се обраћа као дођошу који је дошао ко зна од куд. Међутим, када треба да се реши јако непријатан и нелегалан проблем, зову њега. Преступи закон. Наравно, то им се обије о главу, тако што ће их озбиљно преварити и оставити све себи - најављује Александар Николић. – Међутим, ми смо у нашој представи “извукли” најмлађу генерацију, која не припада ниједној ни другој страни, а истовремено је потекла и од једне и од друге. У таквом, распарчаном, развученом дому, за њу нема места, и она се пита: Где смо ми ово? Да ли да останемо овде? Толико волимо Фиренцу, залазак сунца је прелеп, а ми морамо да идемо, јер нам наши родитељи, било с ове, било с оне стране, нису оставили ништа.
Н. Пејчић