VEČERAS OPERSKA PREMIJERA U SNP-u Đani Skiki i ožalošćena porodica
Komična opera “Đani Skiki” Đakoma Pučinija premijerno će biti izvedena večeras u 19 časova na sceni “Jovan Đorđević” Srpskog narodnog pozorišta.
Operom diriguje Stefan Zekić, a učestvuju gosti, solisti, prvaci, Hor i Orkestar Opere SNP-a, kao i polaznici Dečijeg operskog studija i Operskog studija „Vojislav Soldatović”.
Kod nas ova opera nije mnogo izvođena, te će sada novosadska publika imati prilike da se bliže upozna s njom, u režijskoj postavci Aleksandra Nikolića, koji, na pitanje da li će pritom ipak biti nekih inovacija, podseća da, za razliku od ostalih umetnosti, koje ostaju za večnost, teatarski čin - predstava, ne ostaje za večnost, nego je isključivo za publiku „koja će je videti sada i ovde”. To istovremeno znači da, kaže reditelj, iako se radi o univerzalnoj priči, „ako ne dotaknemo i probleme publike koja sedi sada u sali, predstava je bezvredna”.
Margina i talog
U naslovnoj ulozi je bariton Nebojša Babić, koji za lik Đanija Skikija kaže da predstavlja marginalizovanog gospodina, koji želi da postane viša klasa.
- U ovoj priči, i predstavi, ukazala mu se prilika da pokaže da ne postoji samo visoka klasa među narodom, već postojimo i mi koji smo na ivici tog naroda, te margine, i kako zapravo ljudi sa ivice margine počinju da komanduju toj višoj klasi, koja, od svoje dobrote, zbunjenosti, i nesnađenosti, ne zna da reši problem. Onda dođe gospodin Skiki, i počinje da rešava problem tako što zadovolji minimalne njihove potrebe i, naravno, za sebe uzme ostatak nasledstva - objašnjava Nebojša Babić. – Šta je interesantno? Pisano je po originalnom liku Đanija Skikija, koji je postojao, i Dante ga je opisao u “Božanstvenoj komediji” . Pučini je preuzeo tu priču, jako dobro su je razradili, i na nama je sad da prenesemo to, s tim što kad se pominje komedija, morate znati da se svaki komičan lik igra najozbiljnije moguće, čak ozbiljnije od dramskih , tragičnih likova. Dakle, on mora da bude strašno ozbiljan na sceni, sve jako ozbiljno doživljava i zato je smešno. U protivnom, bio bi samo parodija, koja nema neku dubinu.
- Mi nismo uvredili Pučinija, ako smo nešto promenili. Ko može uvrediti Pučinija, kao što i on sam o svojoj predstavi kaže “Da ja ne uvredim velikog oca Dantea”, jer se svi pozivamo jedni na druge. Ali, predstava mora biti za našu publiku, mora proizaći iz patnji naše publike, iz radosti, mora biti bliska mentalitetu naše publike. Publika je mora razumeti, tako da, u tom smislu, traženje puta za postavku ove predstave je obaveza za reditelja - ukazuje Nikolić.
Za reditelja, kaže, rad počinje mesecima pre rediteljskih proba, upravo da bi se tražio put kako da se u ovaj klasik, koji se mora znati i koji se mora ispoštovati unese ono što je danas nama ovde potrebno.
- Čini mi se da jesmo uspeli, da smo ovu “Ožalošćenu porodicu” na toskanski način uspeli da učinimo nama bliskom, prepoznatljivom. Da, oni jesu Toskanci, oni jesu Firentinci, ali mislim da Firenca, kao Atina Italije, možda pomalo korespondira sa Novim Sadom, kao “Srpskom Atinom”. Ovde imamo priču o onima koji su odavde, koji su iz Firence, i sa došljakom, da ne kažem, dođošem. Ovo je priča o dođošima, i onima koji su starosedeoci - ukazuje Nikolić.
„Đani Skiki” je prvi put izveden u Srbiji 1934. u Narodnom pozorištu u Beogradu, podseća Nikolić, i dodaje da je jako zanimljiv podatak da je iste godine Branislav Nušić napisao svoju “Ožalošćenu porodicu”, te da bi skoro neverovatno delovalo da nije pogledao izvođenje ove opere.
- Firentinska porodica Donati su velika gospoda na prvi pogled, otmena, sa divnim manirima, obrazovana. Ono što bismo zvali “stubovi društva”. Međutim, mi ih zatičemo u momentu kada ostaju bez novca kada se za njih život radikalno menja, i kada shvataju da nisu u testamentu - pominje Aleksandar Nikolić.
O, moj dragi oče
Za Lauretu, lik kćerke Đanija Skikija, koju tumači, sopran Darija Olajoš Čizmić ističe da je to uloga fine devojke, koju reditelj u ovoj postavci vidi kao dobro stvorenje među svima onima koji imaju neke svoje namere, ali Laureta i među njima ipak doživljava iskrenu ljubav. Opera je pisana za ansambl, kako podseća Darija Olajoš, ali u njoj postoji poznata Lauretina arija “O, moj dragi oče”, koja je jedan od bisera operske umetnosti.
I, onda vidimo kako i najotmeniji padnu jako nisko, kako dodaje Nikolić, i najuzvišeniji padnu jako nisko, i kako se ostvaruje narodna poslovica: ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se razbijaju.
- Pozovu nekoga koga preziru, koga smatraju gorim od sebe, koga ne trpe u svom gradu, konkretno ga i sam Pučini i libretista nazivaju dođošem, i sama porodica mu se obraća kao dođošu koji je došao ko zna od kud. Međutim, kada treba da se reši jako neprijatan i nelegalan problem, zovu njega. Prestupi zakon. Naravno, to im se obije o glavu, tako što će ih ozbiljno prevariti i ostaviti sve sebi - najavljuje Aleksandar Nikolić. – Međutim, mi smo u našoj predstavi “izvukli” najmlađu generaciju, koja ne pripada nijednoj ni drugoj strani, a istovremeno je potekla i od jedne i od druge. U takvom, rasparčanom, razvučenom domu, za nju nema mesta, i ona se pita: Gde smo mi ovo? Da li da ostanemo ovde? Toliko volimo Firencu, zalazak sunca je prelep, a mi moramo da idemo, jer nam naši roditelji, bilo s ove, bilo s one strane, nisu ostavili ništa.
N. Pejčić