Тара Манић, редитељка: Свет лажи као изазован простор за машту

Као девојчица је глумила у филму “Мртав ’ладан”, али се одлучила за режију, проглашена за најбољег студента 2016, и стекла диплому 2017.

Ево сада Таре Манић први пут као редитељке у Новом Саду, и у Новосадском позоришту, где режира представу о својим некада омиљеним јунацима Тилу Ојленшпигелу и Барону Минхаузену, чија нас премијера очекује 14. фебруара.

Како уопште једној девојчици Тил Ојленшпигел и Барон Минхаузен постану јунаци детињства?

Као мала, поред неке Дизнијеве заоставштине, нечег што припада девојци моје генерације, увек сам више била окренута литератури. То су ми били неки светови за размаштавање, за разлику од филмова, који су ипак завршене целине које се сервирају као готови наративи. Ја сам увек као мала највише волела иранске и ирачке бајке, то ми је био неки први интересантан наратив из детињства, а други ми је био прича о Барону Минхаузену, те пустоловине, та врста слободе, и креирања новог света. Наравно, унутар неког света лажи, који је увек био изазован простор мени лично за домаштавање, размаштавање...

То је и логично, јер маштовитост и креирање неких светова је нешто иманентно дечјем свету, односно инфантилности, али је врло занимљива и одраслим људима?

Тако је, и та врста усменог предања. Припадам генерацији којој су још увек родитељи, баке, сестре приповедале, и увек сам имала ту врсту усменог предања и када сам била мала, док још увек нисам умела да читам. Заправо је то још један део наратива у “Причама о Барону Минхнаузену” (Рудолфа Ериха Распеа) који ми је био увек интересантан, зато што он говори из првог лица једнине и некако то јесте био велики драматуршки и редитељски задатак, велико питање концепта, како сад од нечег, што је писано из главе, из перспективе једног човека, оформити представу, пре свега драмски текст који чини велики број ликова, и како онда те наративе учинити драматуршки потентним.

Везано за оба та лика, или особе, перцепција њихових лажи, кроз векове, а и данас, јесте врло битна ствар, јер је као огледало стања у којем је друштво. Да ли водите о томе рачуна?

Да, а оно што је мени било интересантно када сам истраживала те наративе о њима, који ипак имају неку одвојену историографију, јесте да прича о Тилу Ојленшпигелу важи за народно предање, лик који је осмислио народ, управо не би ли себи дао снагу да превазиђе муке оног најнижег слоја људи и сукоб са надређенима који их тлаче и муче. Тил Ојленшпигел јесте настао као неки вид бунта, као револт против конвенција и система који је тај народ угњетавао.

Прича с Бароном Минхаузеном је мало другачија, јер је инспирисана стварном личношћу, заиста бароном Карлом Фридрихом Хијеронимусом Минхнаузеном, који је био прави војник у руско - аустријском, односно руско - турском рату. Ту јесте интересантно како је Рудолф Ерих Распе дошао до тог наратива. Он је упознао стварно ту историјску личност на студијама.

У неким салонским атмосферама препричавао је те наративе, и објавио је те приче у новинама, у одвојеним деловима, анонимно. У једном тренутку је то дошло до стварног барона Минхаузена, који је видео да његова личност почиње да се преводи у лик. То јесте мени интересантно, та спрега стварне личности која постаје део наратива, и данас је, па слободно могу рећи, архетип. Постаје по себи феномен.

Почео је судски процес и барон Минхаузен стварни је поднео тужбу против Оксфорда, пошто је он први на енглеском језику објавио причу о барону Минхаузену, и до краја живота је заправо желео да сазна ко је приредио, саставио и превео те приче. То се није никада десило, и тек после смрти стварног барона је објављено и право име аутора.

Заправо, тај део приче од личности до лика, јесте нека врста нити коју ми водимо кроз представу. Зато смо и додали једну врсту предзнака, која се и не тиче Барона и Тила, а то је део који почиње у Едену. Ту смо користили дело Марка Твена “Дневник Адама и Еве” и заправо по мотивима тог дела драматизовали, и некако га увели у ову причу о лагању, и ту почиње наша прича. Као нека прича о првој лажи и томе где је генеза од претпоставке неких стварних личности као Адама и Еве, такође архетипских ликова, па све до генезе лажи данашњег тренутка. Трудили смо се да у драматуршком смислу испоштујемо тај концепт пустоловине и заправо и даље ова представа барата одвојеним догађајима, који јесу одвојене пустоловине у различитим епохама, временима, вековима и на различитм континентима, па и на различитим планетама. Нешто се дешава и на Месецу.

Све је подељено на приче, на пустоловине барона. Е, сад, из свега овога што сам навела, иде још једно значајно редитељско драматуршко решење које се тиче концепције и писања овог текста, а то је да не постоји још један барон у нашем тексту, дакле сви глумци у једном тренутку постају барон. То јесте нека врста преношења у то усмено предање и некако једни друге заразе да учествују у њиховим лажима.

Данас као да је много лакше то урадити, само отворите лажни налог на Твитеру и тако “продате причу”?

Тако је, и баш због тога свему овоме, што јесте неки готово средњовековни, сад већ класични наратив, додајемо једно савремено дело, савремени филозофски спис, поново објављен 2005, и он се управо тиче тог “продавања приче”, “продавања магле”, лагања, или како се то дело и зове „Он Bullshit“ Харија Франкфурта. То смо преузели као неку додирну тачку целог тог наратива у шта се претворила комуникација данас.

Да ли треба да постоји нека врста санкције, ставити до знања да сте препознали лаж, или се ћути, трпи, сматрајући да је то пристојније него рећи “цар је го”?

Ова представа и уопште враћање на овај наратив јесте неки мој најинтимнији однос према актуелном тренутку. Он се не огледа у неком виду памфлетског, да кажем у оном политичком смислу ангажованог позоришта, у које такође тешко, или слабо верујем. Мислим да је ово скретање, враћање фокуса на причу о томе да морамо направити дистинкцију између истине и лажи, колико год да је комуникација ту танку линију, или границу, избрисала.

Ја сам дубоко веровала и заиста верујем још увек, и моја екипа ми још увек улива поверење у то, да та дистинкција постоји, да је важна, и да позориште јесте добар простор да се на то скрене пажња, да се постави питање, да људи не изађу с представе под претпоставком да све што се видело на сцени увек мора бити истина, јер цело позориште јесте нека врста бајке. Ми улазимо у позориште, не би ли нас слагали, опчинили. Јако је пуно дискурса по којима ми тренутно лагано ходамо, стварно врло опрезно, негде да испоштујемо све те наративе, а да обухватимо и данашњи тренутак. Некако заиста црпим снагу из ове врсте ансамбла, из ове врсте даровитих, способних, преданих глумаца, и то јесте велика привилегија.

Језици вам сасвим фино иду, тако да језичких баријера готово да нема?

Имала сам прилику да радим неколико пута на страним језицима, али не и на мађарском, он ми је заиста до овог тренутка био потпуно непознат, али мислим да комуникација између редитеља и глумаца јесте као и било који други однос у животу. Тражи неко време, неку другу врсту међусобног поштовања и заправо то је такође процес који се лагано отвара. Лагано се ја отварам према њима, такође они према мени, и верујем да се комуникација између нас пре свега тиче тога какви смо ми људи, а не који језик говоримо. 

Н. Пејчић