Tara Manić, rediteljka: Svet laži kao izazovan prostor za maštu

Kao devojčica je glumila u filmu “Mrtav ’ladan”, ali se odlučila za režiju, proglašena za najboljeg studenta 2016, i stekla diplomu 2017.

Evo sada Tare Manić prvi put kao rediteljke u Novom Sadu, i u Novosadskom pozorištu, gde režira predstavu o svojim nekada omiljenim junacima Tilu Ojlenšpigelu i Baronu Minhauzenu, čija nas premijera očekuje 14. februara.

Kako uopšte jednoj devojčici Til Ojlenšpigel i Baron Minhauzen postanu junaci detinjstva?

Kao mala, pored neke Diznijeve zaostavštine, nečeg što pripada devojci moje generacije, uvek sam više bila okrenuta literaturi. To su mi bili neki svetovi za razmaštavanje, za razliku od filmova, koji su ipak završene celine koje se serviraju kao gotovi narativi. Ja sam uvek kao mala najviše volela iranske i iračke bajke, to mi je bio neki prvi interesantan narativ iz detinjstva, a drugi mi je bio priča o Baronu Minhauzenu, te pustolovine, ta vrsta slobode, i kreiranja novog sveta. Naravno, unutar nekog sveta laži, koji je uvek bio izazovan prostor meni lično za domaštavanje, razmaštavanje...

To je i logično, jer maštovitost i kreiranje nekih svetova je nešto imanentno dečjem svetu, odnosno infantilnosti, ali je vrlo zanimljiva i odraslim ljudima?

Tako je, i ta vrsta usmenog predanja. Pripadam generaciji kojoj su još uvek roditelji, bake, sestre pripovedale, i uvek sam imala tu vrstu usmenog predanja i kada sam bila mala, dok još uvek nisam umela da čitam. Zapravo je to još jedan deo narativa u “Pričama o Baronu Minhnauzenu” (Rudolfa Eriha Raspea) koji mi je bio uvek interesantan, zato što on govori iz prvog lica jednine i nekako to jeste bio veliki dramaturški i rediteljski zadatak, veliko pitanje koncepta, kako sad od nečeg, što je pisano iz glave, iz perspektive jednog čoveka, oformiti predstavu, pre svega dramski tekst koji čini veliki broj likova, i kako onda te narative učiniti dramaturški potentnim.

Vezano za oba ta lika, ili osobe, percepcija njihovih laži, kroz vekove, a i danas, jeste vrlo bitna stvar, jer je kao ogledalo stanja u kojem je društvo. Da li vodite o tome računa?

Da, a ono što je meni bilo interesantno kada sam istraživala te narative o njima, koji ipak imaju neku odvojenu istoriografiju, jeste da priča o Tilu Ojlenšpigelu važi za narodno predanje, lik koji je osmislio narod, upravo ne bi li sebi dao snagu da prevaziđe muke onog najnižeg sloja ljudi i sukob sa nadređenima koji ih tlače i muče. Til Ojlenšpigel jeste nastao kao neki vid bunta, kao revolt protiv konvencija i sistema koji je taj narod ugnjetavao.

Priča s Baronom Minhauzenom je malo drugačija, jer je inspirisana stvarnom ličnošću, zaista baronom Karlom Fridrihom Hijeronimusom Minhnauzenom, koji je bio pravi vojnik u rusko - austrijskom, odnosno rusko - turskom ratu. Tu jeste interesantno kako je Rudolf Erih Raspe došao do tog narativa. On je upoznao stvarno tu istorijsku ličnost na studijama.

U nekim salonskim atmosferama prepričavao je te narative, i objavio je te priče u novinama, u odvojenim delovima, anonimno. U jednom trenutku je to došlo do stvarnog barona Minhauzena, koji je video da njegova ličnost počinje da se prevodi u lik. To jeste meni interesantno, ta sprega stvarne ličnosti koja postaje deo narativa, i danas je, pa slobodno mogu reći, arhetip. Postaje po sebi fenomen.

Počeo je sudski proces i baron Minhauzen stvarni je podneo tužbu protiv Oksforda, pošto je on prvi na engleskom jeziku objavio priču o baronu Minhauzenu, i do kraja života je zapravo želeo da sazna ko je priredio, sastavio i preveo te priče. To se nije nikada desilo, i tek posle smrti stvarnog barona je objavljeno i pravo ime autora.

Zapravo, taj deo priče od ličnosti do lika, jeste neka vrsta niti koju mi vodimo kroz predstavu. Zato smo i dodali jednu vrstu predznaka, koja se i ne tiče Barona i Tila, a to je deo koji počinje u Edenu. Tu smo koristili delo Marka Tvena “Dnevnik Adama i Eve” i zapravo po motivima tog dela dramatizovali, i nekako ga uveli u ovu priču o laganju, i tu počinje naša priča. Kao neka priča o prvoj laži i tome gde je geneza od pretpostavke nekih stvarnih ličnosti kao Adama i Eve, takođe arhetipskih likova, pa sve do geneze laži današnjeg trenutka. Trudili smo se da u dramaturškom smislu ispoštujemo taj koncept pustolovine i zapravo i dalje ova predstava barata odvojenim događajima, koji jesu odvojene pustolovine u različitim epohama, vremenima, vekovima i na različitm kontinentima, pa i na različitim planetama. Nešto se dešava i na Mesecu.

Sve je podeljeno na priče, na pustolovine barona. E, sad, iz svega ovoga što sam navela, ide još jedno značajno rediteljsko dramaturško rešenje koje se tiče koncepcije i pisanja ovog teksta, a to je da ne postoji još jedan baron u našem tekstu, dakle svi glumci u jednom trenutku postaju baron. To jeste neka vrsta prenošenja u to usmeno predanje i nekako jedni druge zaraze da učestvuju u njihovim lažima.

Danas kao da je mnogo lakše to uraditi, samo otvorite lažni nalog na Tviteru i tako “prodate priču”?

Tako je, i baš zbog toga svemu ovome, što jeste neki gotovo srednjovekovni, sad već klasični narativ, dodajemo jedno savremeno delo, savremeni filozofski spis, ponovo objavljen 2005, i on se upravo tiče tog “prodavanja priče”, “prodavanja magle”, laganja, ili kako se to delo i zove „On Bullshit“ Harija Frankfurta. To smo preuzeli kao neku dodirnu tačku celog tog narativa u šta se pretvorila komunikacija danas.

Da li treba da postoji neka vrsta sankcije, staviti do znanja da ste prepoznali laž, ili se ćuti, trpi, smatrajući da je to pristojnije nego reći “car je go”?

Ova predstava i uopšte vraćanje na ovaj narativ jeste neki moj najintimniji odnos prema aktuelnom trenutku. On se ne ogleda u nekom vidu pamfletskog, da kažem u onom političkom smislu angažovanog pozorišta, u koje takođe teško, ili slabo verujem. Mislim da je ovo skretanje, vraćanje fokusa na priču o tome da moramo napraviti distinkciju između istine i laži, koliko god da je komunikacija tu tanku liniju, ili granicu, izbrisala.

Ja sam duboko verovala i zaista verujem još uvek, i moja ekipa mi još uvek uliva poverenje u to, da ta distinkcija postoji, da je važna, i da pozorište jeste dobar prostor da se na to skrene pažnja, da se postavi pitanje, da ljudi ne izađu s predstave pod pretpostavkom da sve što se videlo na sceni uvek mora biti istina, jer celo pozorište jeste neka vrsta bajke. Mi ulazimo u pozorište, ne bi li nas slagali, opčinili. Jako je puno diskursa po kojima mi trenutno lagano hodamo, stvarno vrlo oprezno, negde da ispoštujemo sve te narative, a da obuhvatimo i današnji trenutak. Nekako zaista crpim snagu iz ove vrste ansambla, iz ove vrste darovitih, sposobnih, predanih glumaca, i to jeste velika privilegija.

Jezici vam sasvim fino idu, tako da jezičkih barijera gotovo da nema?

Imala sam priliku da radim nekoliko puta na stranim jezicima, ali ne i na mađarskom, on mi je zaista do ovog trenutka bio potpuno nepoznat, ali mislim da komunikacija između reditelja i glumaca jeste kao i bilo koji drugi odnos u životu. Traži neko vreme, neku drugu vrstu međusobnog poštovanja i zapravo to je takođe proces koji se lagano otvara. Lagano se ja otvaram prema njima, takođe oni prema meni, i verujem da se komunikacija između nas pre svega tiče toga kakvi smo mi ljudi, a ne koji jezik govorimo. 

N. Pejčić