ШТА МЛАДИ ТРАЖЕ И ПРОНАЛАЗЕ У ПОЗОРИШТУ Нешто што погађа у срж, покреће емоције и даје ментални импулс
У деценију дугом процепу између представа за децу и представа за одрасле, театри губе своју публику.
Можда би неки тинејџери или тинејџерке радо одлазили у позориште, али се оно ретко када њима обраћа, претпоставка је од које се пошло када је осмишљавана недавно одржана трибина у Позоришту младих, на којој је драматуршкиња Дивна Стојанов разговарала са ученицама другог и четвртог разреда Карловачке гимназије, те њиховом професорком књижевности Сандром Урбан.
– Према Републичком заводу за статистику, у Србији постоји 11 позоришта за децу и младе, неравномерно распоређених: пет у Војводини, шест на територији Града Београда, а само по једно у Источној и Западној Србији, и питање је да ли је постојећи број уопште задовољавајућ или је до садржаја који се приказује – напоменула је Дивна Стојанов.
Да су млади гладни позоришта, потврдили су карловачки ђаци, али и њихова професорка, додајући да до четврте године гимназије имају већ формирано критичко мишљење, те при погледу на репертоар тачно знају шта ће изабрати, обраћајући пажњу и на редитеље, и на глумце, и на сиже.
– Мада то њима изгледа насумично, ја пажљиво бирам на шта ћу их водити и шта ће им отворити сва чула – каже Сандра Урбан, наводећи као пример комад „Три зиме”, са којег излазе плачући, и не знајући откуд им југоносталгија кад нису одрастали у том времену, уз напомену да су на извођења били позвани и родитељи. – Добро је и ако на репертоару има нечег што смо читали као лектиру, па нам је сада жеља да погледамо „Ану Карењину”.
На њиховом дугом списку одгледаног налазе се, између осталог, „Буђење пролећа”, „Неопланта”, „Ко је убио Џенис Џоплин”, „Поновно уједињење две Кореје”, „Неодустајање”, опсесивно гледајући комад „Небески одред”, за који свака генерација по неколико пута купи карту, те „Пожар.Лаунџ/Контраст или Тамо где смо остали”, који се, нажалост, више не игра, што потврђује да их махом привлаче документарне представе и трагедија као жанр. Низу се придружују и наслови „Позоришта младих”: „Коса”, „39 степеника”, „Злочин и казна”, „Ревизор”, „Богојављенска ноћ”, те „Белешке једне Ане”.
Пожелевши теме које спајају различите генерације, комаде о партнерској љубави, маргинализоване проблеме националних мањина кроз историју, што сврставају у једну од табу тема, гимназијалке су предложиле за адаптацију и романе који су врло популарни код средњошколаца – „Слика Доријана Греја” и „Ловац у житу”, назвавши га „фасцинацијом која не стаје”, те младе ауторе и домаће писце, навевши као одличан пример представу „Употреба човека”.
„Кад пролазим кроз неки период, тражим слично”, „треба ми нешто што удара у срж, да знам да ћу наредна три дана плакати и избацити све из себе, добити ментални стимуланс, размишљати и разговарати после о томе”, „не волим лоше спаковано политичко пласирање, неодрађено до краја”, „занимљиве су ми представе које алудирају на нека књижевна дела и историјска збивања, као и специфичне животне приче појединаца”, само су неки од одговора на питање шта очекују од позоришта, уз опаску да су кључни искрена глума, осећај блискости с ликовима, сугестивна музика, физичка близина са актерима на камерној сцени, уз утисак да сте део приче, и на крају катарза, док праштају нешто лошије костиме и сценографију.
– Примећујем да је, као једна нит, провучена емпатија, коју немају шансе да добију, а ни пруже у стварности – додаје проф. Урбан. – Не треба позориште адаптирати за младе. Слободно ставите Шекспира. Текст мора да буде одличан, то је прва ствар. Деца непогрешиво осете шта је квалитет.
С. Милачић