ŠTA MLADI TRAŽE I PRONALAZE U POZORIŠTU Nešto što pogađa u srž, pokreće emocije i daje mentalni impuls

Možda bi neki tinejdžeri ili tinejdžerke rado odlazili u pozorište, ali se ono retko kada njima obraća, pretpostavka je od koje se pošlo kada je osmišljavana nedavno održana tribina u Pozorištu mladih, na kojoj je dramaturškinja Divna Stojanov razgovarala sa učenicama drugog i četvrtog razreda Karlovačke gimnazije, te njihovom profesorkom književnosti Sandrom Urban.

– Prema Republičkom zavodu za statistiku, u Srbiji postoji 11 pozorišta za decu i mlade, neravnomerno raspoređenih: pet u Vojvodini, šest na teritoriji Grada Beograda, a samo po jedno u Istočnoj i Zapadnoj Srbiji, i pitanje je da li je postojeći broj uopšte zadovoljavajuć ili je do sadržaja koji se prikazuje – napomenula je Divna Stojanov.

Da su mladi gladni pozorišta, potvrdili su karlovački đaci, ali i njihova profesorka, dodajući da do četvrte godine gimnazije imaju već formirano kritičko mišljenje, te pri pogledu na repertoar tačno znaju šta će izabrati, obraćajući pažnju i na reditelje, i na glumce, i na siže.

– Mada to njima izgleda nasumično, ja pažljivo biram na šta ću ih voditi i šta će im otvoriti sva čula – kaže Sandra Urban, navodeći kao primer komad „Tri zime”, sa kojeg izlaze plačući, i ne znajući otkud im jugonostalgija kad nisu odrastali u tom vremenu, uz napomenu da su na izvođenja bili pozvani i roditelji. – Dobro je i ako na repertoaru ima nečeg što smo čitali kao lektiru, pa nam je sada želja da pogledamo „Anu Karenjinu”.

Na njihovom dugom spisku odgledanog nalaze se, između ostalog, „Buđenje proleća”, „Neoplanta”, „Ko je ubio Dženis Džoplin”, „Ponovno ujedinjenje dve Koreje”, „Neodustajanje”, opsesivno gledajući komad „Nebeski odred”, za koji svaka generacija po nekoliko puta kupi kartu, te „Požar.Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali”, koji se, nažalost, više ne igra, što potvrđuje da ih mahom privlače dokumentarne predstave i tragedija kao žanr. Nizu se pridružuju i naslovi „Pozorišta mladih”: „Kosa”, „39 stepenika”, „Zločin i kazna”, „Revizor”, „Bogojavljenska noć”, te „Beleške jedne Ane”.

Poželevši teme koje spajaju različite generacije, komade o partnerskoj ljubavi, marginalizovane probleme nacionalnih manjina kroz istoriju, što svrstavaju u jednu od tabu tema, gimnazijalke su predložile za adaptaciju i romane koji su vrlo popularni kod srednjoškolaca – „Slika Dorijana Greja” i „Lovac u žitu”, nazvavši ga „fascinacijom koja ne staje”, te mlade autore i domaće pisce, navevši kao odličan primer predstavu „Upotreba čoveka”. 

„Kad prolazim kroz neki period, tražim slično”, „treba mi nešto što udara u srž, da znam da ću naredna tri dana plakati i izbaciti sve iz sebe, dobiti mentalni stimulans, razmišljati i razgovarati posle o tome”, „ne volim loše spakovano političko plasiranje, neodrađeno do kraja”, „zanimljive su mi predstave koje aludiraju na neka književna dela i istorijska zbivanja, kao i specifične životne priče pojedinaca”, samo su neki od odgovora na pitanje šta očekuju od pozorišta, uz opasku da su  ključni iskrena gluma, osećaj bliskosti s likovima, sugestivna muzika, fizička blizina sa akterima na kamernoj sceni, uz utisak da ste deo priče, i na kraju katarza, dok praštaju nešto lošije kostime i scenografiju.

– Primećujem da je, kao jedna nit, provučena empatija, koju nemaju šanse da dobiju, a ni pruže u stvarnosti – dodaje prof. Urban. – Ne treba pozorište adaptirati za mlade. Slobodno stavite Šekspira. Tekst mora da bude odličan, to je prva stvar. Deca nepogrešivo osete šta je kvalitet.

S. Milačić