ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋЕ „Некст” у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхазу

Многи су се уметници до сада питали где је граница, када ће свега тога бити доста. Сада је један такав случај и у представи “Некст”, на репертоару Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаза. Редитељ је Андраш Урбан.

Фрау Пластик Чикен води ТВ шоу у којем се у студију игра, пева, плеше, постављају загонетке, нуде помиловања, а успут догађају и убиства. Свака сличност са стварним догађајима је намерна, а како би ипак остали у назнакама фикције, послужили су ликови познати из уметничког наслеђа “Паклене поморанџе” и “Америчког психа”. Један је обележио генерацију икс, а други генерацију зед, у којој није више довољно бити алфа мужјак, него сигма, како зову облик сваке неосетљивости на друштвене односе. Популарним речником говорећи, то му га дође као кад у један филм ставише терминатора и предатора.

У емисији/ позоришној представи су и чланови породица, жртве, свакојаки експерти, а циљ није ништа друго него испровоцирати сукоб, односно приказати насиље. Зашто? Јер је убедљиво најгледаније!

Међутим, како посматрати одлуку да се ћетврт века касније на сцену постави комад који је, у великој мери бласфемизирајући мађарску јавност, поставио “Кретакер” (Иштван Ташнади/ Арпад Шилинг) 2000. године? Као критику медија? Приказ поступне девијације људскости у наказна социјална обољења позната и под ознаком психопатологија? Доказ да се ништа није променило? Као указивање на саучесништво у публици?

На свако од ових питања могуће је одговорити потврдно, уз нагласак да је доживљај доле потписаног гледаоца и критичара био интелектуална конфузија и не претерано емоционална реакција, осим на један аспекат овог ТВ, заправо позоришног шоуа. Онај када се од људи у публици тражи да се смеју, аплаудирају и сл. Осетио сам изузетан замор и унутрашњу дозу негодовања. Није да нисам могао да гледам. То ми се обично дешава када је ствар права, односно онда када се стварна слика емитује путем ТВ, а све чешће и канала на такозваним социјалним мрежама. Зато и нисам могао да препознам све референце из представе, које су по сведочењу упућенијих одвише стварне, сувише људске, ако се људима могу назвати креатуре доминантне по гледаности на актуелној сцени. Има један бољи израз, понижавајући за ниже примате.

Јесам ли ја то финији од других, рецимо већине оних који не иду у позориште. Не! Рекао бих само да сам покварен на други начин. Јавна погубљења никад не бих могао да гледам, иако је и то својевремено била мода.

Естетски, можда баш због тог отклона у ријалити ТВ, редитељу Урбану отворене су нове могућности израза, видео који константно прати дешавања на сцени. Паралелизам радње, мноштво ликова (боље рећи карикатура) подизало је праг осетљивости и трпељивости на снажне стимулације ка максимуму. Јарке боје, референце на савремене телевизије, емисије, догађаје, ређали су се као на траци. Спрега криминала, високе политике, медијске манипулације, заиста је нешто од чега се ових дана диже коса на глави. То више није ријалити, него би се пре дало назвати - бизарити. У представи, пак, нисам добијао такве сигнале. Као да сам чекао да ме нешто прене, изненади, забави. Па ћу баш то издвојити.

Игра Емине Елор у улози Фрау Пластик Чикен (ја бих то превео као Госпоџа Фантастична Пилетина) била је изузетно убедљива. Није било тог плана који није успела да задовољи. Попут Универзалног Војника, марширала је у свакој врсти костима, ципела, не бих се усудио ни да говорим какве су то креације (костимографија Лине Лековић), осим да су могле да носе упозорење за оне фото-сензитивније. Њено држање указивало је и да је спремна на свако питање, заплет, расплет у оквиру свог шоуа. Реакције су јој, наравно, биле претеране, а задње мисли и намере готово исцртане посред чела. Утолико и компликованије за одглумити.

Естетски, можда баш због тог отклона у ријалити ТВ, редитељу Урбану отворене су нове могућности израза, видео који константно прати дешавања на сцени 

Мали Алекс Арпада Месароша изузетно је био захвалан за праћење у другом плану. Као један... Не, као једини лик који има развој, од излеченог насилника и узорног члана друштва до поново оног старог, доброг, прослављеног убице и силоватеља којег је као тако далеко, а сасвим близу свих нас замислио Барџис у “Пакленој поморанџи”. Алекс/ Месарош се заиста зноји у својој кожи.

Медисон Рекс (у Елисовом роману “Амерички психо” познат као Патрик Бејтмен) у извођењу Бенцеа Слаија, иако физички мало подсећа на Кристијана Бејла, није инсистирао на Бејловој хладнокрвној експресији у улози из култног филма. Његов кључ је био нека безинтересна (бејби) фаца, смешак у углу усана и апсолутна мирноћа. Тешко је било направити оригинал. Није било простора, ни неког ширег приказа овог лика.

За пратеће улоге, могло би се рећи епизоде, ваљало се помучити. Фуриозна динамика за Иштвана Керешија, Аготу Ференц, Атилу Немета, Даниела Гомбоша, Јудит Ласло и Терезиу Фигуру тражила је највише кондиције.

Посластицу сам оставио за крај. Никад нисам гледао Габора Понга у улози коју бих назвао дијаболичном у најбољем смислу те речи - провокативном, одважном, без калкулација, изузетно страственом. Гледати њега као водитеља програма и новинара-коресподента (Сони/ О. Б.) било је чисто задовољство. Он је потпуно изашао из сцене-кутије, па и ТВ екрана као креација која ће учинити све да вас завара, а у ствари неће ништа. Бити глумац, то је била његова природа. Као да нема идентитета из његовог лика/ његових ликова. Нема потреба. Ултимативно достигнуће човека - задовољити публику. О, да!