Соња Дамјановић: Нови Сад је мој град, СНП је моје позориште

Није Соња Дамјановић непозната широј публици. Улоге у филмовима, поготово серијама, донеле су јој много искуства, пријатељстава, популарности, али каже да глуми и позоришту припада свим срцем. За улогу Хасанагинице у истоименој представи по драми Љубомира Симовића, у режији Љубослава Мајере, 1998. године је добила Стеријину награду као најважније, али само једно у низу глумачких признања. 

С којим емоцијама и односом сте дочекали прилику да постанете стална чланица ансамбла Драме Српског народног позоришта?

„Јако се радујем. С обзиром на то да сам већ у четрдесетим, неко би рекао да је то дошло много касно, али имам осећај да у мом животу ствари долазе на време. Када сам била млађа, волела сам то што сам слободна уметница. Имала сам прилике да путујем са разним ансамблима, што је велико задовољство, али Нови Сад је мој град. Не планирам да се селим. СНП је моје позориште, ту сам одиграла прву представу, 1995, Симовићево “Путујуће поориште Шопаловић”, у режији Егона Савина, тако да доживљавам ово као почетак новог поглавља у свом животу за које се надам да ће бити једнако лепо и мање стресно, јер је живот слободних уметника такав. Не знам како млади људи сада издржавају, али им желим много успеха.“

Да ли се нека од поменутих искустава издвајају?

„Сомборско позориште ми је, уз СНП, најдраже. “Виловњак од западних страна” ми је била прва представа тамо, јако драга зато што сам је радила са четворком са класе, одмах после академије. И последња, “Хајматбух”, ми је јако драга и баш важна. Сомборско позориште не волим само због личног искуства, него и због њиховог ансамбла.“

Шта вас чека од изазова у СНП-у?

„Почетком маја би требало да почнем да радим са редитељем Предрагом Штрпцем на новој представи “Егзодус”. Божидар Кнежевић је аутор текста, али текст још није готов, па не могу да кажем више детаља. Очекујем занимљив рад. Са Штрпцем радим шести пут, добро се познајемо и волим са њим да радим. Планови се мењају, све зависи и од новца, а ово је нешто што сигурно знам да ће бити.“

Публика вас познаје и са филма, ТВ серија... Правите ли разлику између тога дела глумачког ангажмана и позоришних улога?

„Сврставам ствари по томе са ким радим и какав је процес. Не правим разлику. Позориште је прва љубав и увек радим са једнаком радошћу. Филм има дивну особину, нешто што је веће од живота, да тај тренутак не можеш поновити, а остаје заувек. Кад снимаш, имаш ту свест и у том смислу све своје оставимо са стране. У позоришту природно унесеш личне проблеме, дневне ствари. Пробе су два пута дневно, па ти се између дешава и обичан живот. Филмове и серије углавном нисам радила на локацијама где живим, па сам се бавила само пројектом. Такав рад је слободнији. Из тих искустава имам дивна пријатељства која и данас негујем. Неда Арнерић ми је још увек дивна пријатељица са снимања серије “Наша мала клиника”.“

Да ли је та серија нешто најпрепознатљивије што сте радили?

„“Сва та равница” је исто таква, “Војна академија, “Вере и завере”, “Кошаркаши”, “Лисице”... Људи то доста воле и гледају. Не знам. Трудим се да кад нешто снимам направим физичку транформацију и не будем препознатљива.“

Игор Бурић

На Позорју у жирију за епизоду

У Новом Саду ускоро ће бити одржано још једно Стеријино позорја...

„То ми је апсолутно најдражи фестивал. Пратим га дуго као публика, учесница, водитељка програма, чланица жирија... Јако га волим. Што се тиче овоодишњег издања, нисам гледала ниједну представу. Очекујем изненађења и пуно младих људи, нових писаца, драматурга... Често је причано о проблемима са новим драмским текстом, па ће бити јако лепо да видимо те нове снаге.  Даринка Николић, Теофил Панчић и ја ћемо одлучивати о награди за епизоду, за коју мислим да је јако важна. На Стеријином позорју награде се углавном додељују за главне улоге, а мислим да се за награду за епизоду кандидује највећи број глумаца и унапред се томе радујем.“