Sonja Damjanović: Novi Sad je moj grad, SNP je moje pozorište

Nije Sonja Damjanović nepoznata široj publici. Uloge u filmovima, pogotovo serijama, donele su joj mnogo iskustva, prijateljstava, popularnosti, ali kaže da glumi i pozorištu pripada svim srcem. Za ulogu Hasanaginice u istoimenoj predstavi po drami Ljubomira Simovića, u režiji Ljuboslava Majere, 1998. godine je dobila Sterijinu nagradu kao najvažnije, ali samo jedno u nizu glumačkih priznanja. 

S kojim emocijama i odnosom ste dočekali priliku da postanete stalna članica ansambla Drame Srpskog narodnog pozorišta?

„Jako se radujem. S obzirom na to da sam već u četrdesetim, neko bi rekao da je to došlo mnogo kasno, ali imam osećaj da u mom životu stvari dolaze na vreme. Kada sam bila mlađa, volela sam to što sam slobodna umetnica. Imala sam prilike da putujem sa raznim ansamblima, što je veliko zadovoljstvo, ali Novi Sad je moj grad. Ne planiram da se selim. SNP je moje pozorište, tu sam odigrala prvu predstavu, 1995, Simovićevo “Putujuće poorište Šopalović”, u režiji Egona Savina, tako da doživljavam ovo kao početak novog poglavlja u svom životu za koje se nadam da će biti jednako lepo i manje stresno, jer je život slobodnih umetnika takav. Ne znam kako mladi ljudi sada izdržavaju, ali im želim mnogo uspeha.“

Da li se neka od pomenutih iskustava izdvajaju?

„Somborsko pozorište mi je, uz SNP, najdraže. “Vilovnjak od zapadnih strana” mi je bila prva predstava tamo, jako draga zato što sam je radila sa četvorkom sa klase, odmah posle akademije. I poslednja, “Hajmatbuh”, mi je jako draga i baš važna. Somborsko pozorište ne volim samo zbog ličnog iskustva, nego i zbog njihovog ansambla.“

Šta vas čeka od izazova u SNP-u?

„Početkom maja bi trebalo da počnem da radim sa rediteljem Predragom Štrpcem na novoj predstavi “Egzodus”. Božidar Knežević je autor teksta, ali tekst još nije gotov, pa ne mogu da kažem više detalja. Očekujem zanimljiv rad. Sa Štrpcem radim šesti put, dobro se poznajemo i volim sa njim da radim. Planovi se menjaju, sve zavisi i od novca, a ovo je nešto što sigurno znam da će biti.“

Publika vas poznaje i sa filma, TV serija... Pravite li razliku između toga dela glumačkog angažmana i pozorišnih uloga?

„Svrstavam stvari po tome sa kim radim i kakav je proces. Ne pravim razliku. Pozorište je prva ljubav i uvek radim sa jednakom radošću. Film ima divnu osobinu, nešto što je veće od života, da taj trenutak ne možeš ponoviti, a ostaje zauvek. Kad snimaš, imaš tu svest i u tom smislu sve svoje ostavimo sa strane. U pozorištu prirodno uneseš lične probleme, dnevne stvari. Probe su dva puta dnevno, pa ti se između dešava i običan život. Filmove i serije uglavnom nisam radila na lokacijama gde živim, pa sam se bavila samo projektom. Takav rad je slobodniji. Iz tih iskustava imam divna prijateljstva koja i danas negujem. Neda Arnerić mi je još uvek divna prijateljica sa snimanja serije “Naša mala klinika”.“

Da li je ta serija nešto najprepoznatljivije što ste radili?

„“Sva ta ravnica” je isto takva, “Vojna akademija, “Vere i zavere”, “Košarkaši”, “Lisice”... Ljudi to dosta vole i gledaju. Ne znam. Trudim se da kad nešto snimam napravim fizičku tranformaciju i ne budem prepoznatljiva.“

Igor Burić

Na Pozorju u žiriju za epizodu

U Novom Sadu uskoro će biti održano još jedno Sterijino pozorja...

„To mi je apsolutno najdraži festival. Pratim ga dugo kao publika, učesnica, voditeljka programa, članica žirija... Jako ga volim. Što se tiče ovoodišnjeg izdanja, nisam gledala nijednu predstavu. Očekujem iznenađenja i puno mladih ljudi, novih pisaca, dramaturga... Često je pričano o problemima sa novim dramskim tekstom, pa će biti jako lepo da vidimo te nove snage.  Darinka Nikolić, Teofil Pančić i ja ćemo odlučivati o nagradi za epizodu, za koju mislim da je jako važna. Na Sterijinom pozorju nagrade se uglavnom dodeljuju za glavne uloge, a mislim da se za nagradu za epizodu kandiduje najveći broj glumaca i unapred se tome radujem.“