Премијерно одиграна ПРЕДСТАВА „ХАЈДУЦИ“ Осавремењено и свеже виђење мотива из романа Бранислава Нушића

Радња је смештена у школу данас, група ученика осмог разреда, починиоци и жртва вршњачког насиља, добијају задатак да припреме представу „Хајдуци“ с циљем да их заједнички рад „поправи“ и зближи. Ученици су групни лик, носе имена стварних некадашњих хајдука (Станоје, Станко, Вељко, Новак...), имају улоге и особине Нушићевих јунака (Чеда Брба, Мита Трта, Миле Врабац, Сима Глуваћ, Жика Дроња, Лаза Цврца и приповедач), али индивидуалности места нема зарад скибиди имиџа групе. Директорка, ликом тј. фризуром, говором и гестом, неодољиво подсећа на директорку школе из филма „Мајстори, мајстори“. Разредна, наставница српског језика, самим тим што воли књижевност и балет „није од вог света“, њен преображај је најочитији и запечаћен отказом. Мајка је члан Савета родитеља, на сцени при свакој појави у новом издању са нагомиланим спољашњим симболима „престижа“ који јој дају моћ да „сугерише“ рад школе. Успешно одабрани и  одиграни типични ликови, искарикирани, али с мером, да осликају стварност тек толико наглашеније да подстакну доживљај и размишљање.

Из сцене у сцену стварне представе постављају се сцене представе у представи. Мукотрпно за све учеснике и мене као гледаоца, јер, ван света позоришне игре, припадам том школском свету, лако се поистовећујем и саосећам; ипак има помака, мали су и тешко достигнути, а кулминирају извињењем, наизглед искреним, упућеним жртви. Тренутак олакшања, то сам очекивала с правом на наду, али добро ми је познат и ток драмске радње. Следи очекивано-неочекивани преокрет, подмукло, поновљено насиље, починилац исти (мамин син), поводљивост иста, прљавштина иста (излучевине на почетку и крају), само жртва није појединац, него чин добра, покушај да се учини нешто добро. Упрљано је све што је постигнуто представом. Одзвања реченица коју изговара дечак жртва, а које нема код Нушића: „Џабе се ви стално крстите, када сте грозни према свима око себе!“ Реченица припада времену у коме је и вера махом сведена на спољне мани- фестације. Следи расплет, преостали дечаци завршавају представу увиђајући да су дозволили да их лоше друштво одвоји од куће и школе.

Језик је и средство и тема ове представе. Као драмско средство ефектно је употребљен. Дечаци у завршном разреду основне школе сричу читајући, (а искуство ми показује да је таквих све више); Нушићев језик им је стран и неразумљив, али зато учестало користе речи потекле из енглеског језика; изгледа да је у њима давно замро звук епског десетерца надгласан реп речитативом. Правила изговора страног језика примењују на свој језик, а природније би било да ту врсту доминације има матерњи језик. Тако приповедач по угледу на енглески језик глас Ц упорно читао као К па попут car и cat чита свињак уместо свињац. Толико је језик којим наша деца говоре нама тешко разумљив да се у програму представе налази Речник скибиди хајдука. Реч је заправо о жаргону, сленгу, социолекту званом брејнрот који је прерастао појединачне језике и постао глобални феномен. Брејнрот у дословном преводу значи „трулеж мозга“ што је последица прекомерног конзумирања интернет садржаја, а то се у великој мери одразило на језик младих. Представу сам гледала са ћерком која ми је после читања текста, у шали и збиљи, рекла: „Кида ти овај текст, мама! Баш си сигма што си га написала.“

Тако долазимо до питања генерацијских разлика. Нушић је као старији човек написао „Хајдуке“ да децу поучи и насмеје, а и да се њиховим смехом у старости огреје. Роман је аутобиографски и Нушићеви хајдуци су деца из друге половине деветнаестог века. Шта они могу да кажу данашњој деци? У време мог детињства нешто више од сто година после Нушића, дакле у другој половини двадесетог века, биле су популарне књиге и филмови о дечијим дружинама (Хајдуци, Орлови рано лете, Дружина Пере Квржице, Дружина Сињи галеб...) У поређењу са данашњим, пасторалне приче, са наглашеном разликом између добра и зла и обавезним тријумфом добра и пријатељства као врхунске вредности. Нушићеви јунаци су налазили саговорнике у деци моје генерације. Само неколико деценија касније неки сасвим нови хајдуци! Миленијалци, генерација Зед, генерација Алфа. „Шта значи бити хајдук у данашњем свету? Да ли смо створили свет у коме млади не проналазе вредности заједништва и солидарности?“ (Реч редитеља, написао Chat GPT)

У свету изокренутих вредности обезвређено је знање, образовање, васпитање, породица, школа и учитељ. Некада угледна професија, увек једна од најодговорнијих. Просветни радници  су они који немају храбрости да испуне своје снове (наставница српског у представи није постала балерина), него су „спали на то“ да буду просветни радници. Нико више не сања да буде учитељица.  Када бих пристала на одсуство правих вредности и поверовала да у  подучавању и раду са младима нема лепоте и смисла, иако ми се понекад тако чини, била бих животно поражена. 

Не пристајући, после представе која је снажно утицала на мене, осећам се позваном да напишем овај текст. Јер сам наставник српског и енглеског језика, мама једне гимназијалке и разредна садашњих осмака.n

Станислава Бакић Јоканић