Premijerno odigrana PREDSTAVA „HAJDUCI“ Osavremenjeno i sveže viđenje motiva iz romana Branislava Nušića

Radnja je smeštena u školu danas, grupa učenika osmog razreda, počinioci i žrtva vršnjačkog nasilja, dobijaju zadatak da pripreme predstavu „Hajduci“ s ciljem da ih zajednički rad „popravi“ i zbliži. Učenici su grupni lik, nose imena stvarnih nekadašnjih hajduka (Stanoje, Stanko, Veljko, Novak...), imaju uloge i osobine Nušićevih junaka (Čeda Brba, Mita Trta, Mile Vrabac, Sima Gluvać, Žika Dronja, Laza Cvrca i pripovedač), ali individualnosti mesta nema zarad skibidi imidža grupe. Direktorka, likom tj. frizurom, govorom i gestom, neodoljivo podseća na direktorku škole iz filma „Majstori, majstori“. Razredna, nastavnica srpskog jezika, samim tim što voli književnost i balet „nije od vog sveta“, njen preobražaj je najočitiji i zapečaćen otkazom. Majka je član Saveta roditelja, na sceni pri svakoj pojavi u novom izdanju sa nagomilanim spoljašnjim simbolima „prestiža“ koji joj daju moć da „sugeriše“ rad škole. Uspešno odabrani i  odigrani tipični likovi, iskarikirani, ali s merom, da oslikaju stvarnost tek toliko naglašenije da podstaknu doživljaj i razmišljanje.

Iz scene u scenu stvarne predstave postavljaju se scene predstave u predstavi. Mukotrpno za sve učesnike i mene kao gledaoca, jer, van sveta pozorišne igre, pripadam tom školskom svetu, lako se poistovećujem i saosećam; ipak ima pomaka, mali su i teško dostignuti, a kulminiraju izvinjenjem, naizgled iskrenim, upućenim žrtvi. Trenutak olakšanja, to sam očekivala s pravom na nadu, ali dobro mi je poznat i tok dramske radnje. Sledi očekivano-neočekivani preokret, podmuklo, ponovljeno nasilje, počinilac isti (mamin sin), povodljivost ista, prljavština ista (izlučevine na početku i kraju), samo žrtva nije pojedinac, nego čin dobra, pokušaj da se učini nešto dobro. Uprljano je sve što je postignuto predstavom. Odzvanja rečenica koju izgovara dečak žrtva, a koje nema kod Nušića: „Džabe se vi stalno krstite, kada ste grozni prema svima oko sebe!“ Rečenica pripada vremenu u kome je i vera mahom svedena na spoljne mani- festacije. Sledi rasplet, preostali dečaci završavaju predstavu uviđajući da su dozvolili da ih loše društvo odvoji od kuće i škole.

Jezik je i sredstvo i tema ove predstave. Kao dramsko sredstvo efektno je upotrebljen. Dečaci u završnom razredu osnovne škole sriču čitajući, (a iskustvo mi pokazuje da je takvih sve više); Nušićev jezik im je stran i nerazumljiv, ali zato učestalo koriste reči potekle iz engleskog jezika; izgleda da je u njima davno zamro zvuk epskog deseterca nadglasan rep rečitativom. Pravila izgovora stranog jezika primenjuju na svoj jezik, a prirodnije bi bilo da tu vrstu dominacije ima maternji jezik. Tako pripovedač po ugledu na engleski jezik glas C uporno čitao kao K pa poput car i cat čita svinjak umesto svinjac. Toliko je jezik kojim naša deca govore nama teško razumljiv da se u programu predstave nalazi Rečnik skibidi hajduka. Reč je zapravo o žargonu, slengu, sociolektu zvanom brejnrot koji je prerastao pojedinačne jezike i postao globalni fenomen. Brejnrot u doslovnom prevodu znači „trulež mozga“ što je posledica prekomernog konzumiranja internet sadržaja, a to se u velikoj meri odrazilo na jezik mladih. Predstavu sam gledala sa ćerkom koja mi je posle čitanja teksta, u šali i zbilji, rekla: „Kida ti ovaj tekst, mama! Baš si sigma što si ga napisala.“

Tako dolazimo do pitanja generacijskih razlika. Nušić je kao stariji čovek napisao „Hajduke“ da decu pouči i nasmeje, a i da se njihovim smehom u starosti ogreje. Roman je autobiografski i Nušićevi hajduci su deca iz druge polovine devetnaestog veka. Šta oni mogu da kažu današnjoj deci? U vreme mog detinjstva nešto više od sto godina posle Nušića, dakle u drugoj polovini dvadesetog veka, bile su popularne knjige i filmovi o dečijim družinama (Hajduci, Orlovi rano lete, Družina Pere Kvržice, Družina Sinji galeb...) U poređenju sa današnjim, pastoralne priče, sa naglašenom razlikom između dobra i zla i obaveznim trijumfom dobra i prijateljstva kao vrhunske vrednosti. Nušićevi junaci su nalazili sagovornike u deci moje generacije. Samo nekoliko decenija kasnije neki sasvim novi hajduci! Milenijalci, generacija Zed, generacija Alfa. „Šta znači biti hajduk u današnjem svetu? Da li smo stvorili svet u kome mladi ne pronalaze vrednosti zajedništva i solidarnosti?“ (Reč reditelja, napisao Chat GPT)

U svetu izokrenutih vrednosti obezvređeno je znanje, obrazovanje, vaspitanje, porodica, škola i učitelj. Nekada ugledna profesija, uvek jedna od najodgovornijih. Prosvetni radnici  su oni koji nemaju hrabrosti da ispune svoje snove (nastavnica srpskog u predstavi nije postala balerina), nego su „spali na to“ da budu prosvetni radnici. Niko više ne sanja da bude učiteljica.  Kada bih pristala na odsustvo pravih vrednosti i poverovala da u  podučavanju i radu sa mladima nema lepote i smisla, iako mi se ponekad tako čini, bila bih životno poražena. 

Ne pristajući, posle predstave koja je snažno uticala na mene, osećam se pozvanom da napišem ovaj tekst. Jer sam nastavnik srpskog i engleskog jezika, mama jedne gimnazijalke i razredna sadašnjih osmaka.n

Stanislava Bakić Jokanić