ПРЕМИЈЕРА У ПОЗОРИШТУ МЛАДИХ Зашто су се одметнули „Хајдуци”
И баш када се наше друштво по ко зна који пут налази на могућој прекретници због нове катастрофе, црног новосадског 1. новембра, делује да је позориште успело сасвим изокола да набоде у сам центар.
Проблеми у школству не престају, од прошлогодишње трагедије у Рибникару, преко честих штрајкова просветара, па до најновијих студентских блокада, млади показују да су до гуше у проблему. Шта се ту заправо дешава на неки начин поставља питање представа „Хајдуци” Оље Ђорђевић у Позоришту младих.
Иако се тако зове познати роман, реч није (само) о делу Бранислава Нушића, чак би се могло рећи да њега ту понајмање има, колико је реч о проблемима савремених васпитно-образовних образаца и мера. Како у погледу просветног система и његових радника, тако и у погледу родитеља.
Свака генерација има свој јаз и свакој се он чини непремостив. Од тако нечега полази и Оља Ђорђевић са глумачким ансамблом Позоришта младих (Славица Вучетић, Неда Даниловић, Јелица Глигорин, Александар Милковић, Саша Латиновић, Слободан Нинковић, Иван Ђурић, Алекса Илић, Марија Радованов, Урош Лазовић). Прво што упада у очи језик је школараца (осми разред) којима је запало да раде на представи. Како вербални, тако и невербални (говор тела). Из перспективе матораца, он је немушт. Из перспективе младих, веома је динамичан, забаван и, што је најважније из перспективе развојних потреба, омогућава им простор у којем су они сами своји.
Наметање језика „Хајдука” од стране професорке, која је добила задатак да направи представу са групом проблематичних ђака, могло би да се протумачи и као потреба одраслих да их разумеју. Међутим, у Позоришту младих и као потреба да се деца схвате као неко ко се одметнуо и треба га образовати (читај дисциплиновати), што негде и јесте Нушићево наравоученије. Евенчуали, то ће да се деси! Међутим, пре тога биће ту још и крша и лома, џаст фор д рекорд.
Играње дечака и девојчица, приближавање њиховог света позорници, јесте било веома духовито спроведен задатак од стране глумаца у представи. Улоге директорке која псује, разредне која је балерина и маме из савета родитеља која је спасилац свога детета, довољно чил и кул из перспективе друге деце, подједнако су типолошки занимљиве, а откривају и каратерне особине таквих профила који значајно утичу на актуелне проблеме с почетка текста. Деца дефинитивно нису крива. Деца дефинитивно воле да се играју и при томе знају да буду и насилна. То се лепо види и у емотивном разрешењу њихове унутрашње кризе, групне динамике у којој се један члан, па и млада женска особа иако она то не види тако, осећају угроженима.
Било би лепше када би поред оваквих, ја бих рекао представа ипак намењених родитељима, било више представа намењених деци. Мислим на њихову партиципацију, које евидентно да је било, међутим није јасно и недвосмислено видљива на сцени. `
Игор Бурић
