PREMIJERA U POZORIŠTU MLADIH Zašto su se odmetnuli „Hajduci”

Problemi u školstvu ne prestaju, od prošlogodišnje tragedije u Ribnikaru, preko čestih štrajkova prosvetara, pa do najnovijih studentskih blokada, mladi pokazuju da su do guše u problemu. Šta se tu zapravo dešava na neki način postavlja pitanje predstava „Hajduci” Olje Đorđević u Pozorištu mladih.

Iako se tako zove poznati roman, reč nije (samo) o delu Branislava Nušića, čak bi se moglo reći da njega tu ponajmanje ima, koliko je reč o problemima savremenih vaspitno-obrazovnih obrazaca i mera. Kako u pogledu prosvetnog sistema i njegovih radnika, tako i u pogledu roditelja. 

Svaka generacija ima svoj jaz i svakoj se on čini nepremostiv. Od tako nečega polazi i Olja Đorđević sa glumačkim ansamblom Pozorišta mladih (Slavica Vučetić, Neda Danilović, Jelica Gligorin, Aleksandar Milković, Saša Latinović, Slobodan Ninković, Ivan Đurić, Aleksa Ilić, Marija Radovanov, Uroš Lazović). Prvo što upada u oči jezik je školaraca (osmi razred) kojima je zapalo da rade na predstavi. Kako verbalni, tako i neverbalni (govor tela). Iz perspektive matoraca, on je nemušt. Iz perspektive mladih, veoma je dinamičan, zabavan i, što je najvažnije iz perspektive razvojnih potreba, omogućava im prostor u kojem su oni sami svoji. 

Nametanje jezika „Hajduka” od strane profesorke, koja je dobila zadatak da napravi predstavu sa grupom problematičnih đaka, moglo bi da se protumači i kao potreba odraslih da ih razumeju. Međutim, u Pozorištu mladih i kao potreba da se deca shvate kao neko ko se odmetnuo i treba ga obrazovati (čitaj disciplinovati), što negde i jeste Nušićevo naravoučenije. Evenčuali, to će da se desi! Međutim, pre toga biće tu još i krša i loma, džast for d rekord.

Igranje dečaka i devojčica, približavanje njihovog sveta pozornici, jeste bilo veoma duhovito sproveden zadatak od strane glumaca u predstavi. Uloge direktorke koja psuje, razredne koja je balerina i mame iz saveta roditelja koja je spasilac svoga deteta, dovoljno čil i kul iz perspektive druge dece, podjednako su tipološki zanimljive, a otkrivaju i karaterne osobine takvih profila koji značajno utiču na aktuelne probleme s početka teksta. Deca definitivno nisu kriva. Deca definitivno vole da se igraju i pri tome znaju da budu i nasilna. To se lepo vidi i u emotivnom razrešenju njihove unutrašnje krize, grupne dinamike u kojoj se jedan član, pa i mlada ženska osoba iako ona to ne vidi tako, osećaju ugroženima. 

Bilo bi lepše kada bi pored ovakvih, ja bih rekao predstava ipak namenjenih roditeljima, bilo više predstava namenjenih deci. Mislim na njihovu participaciju, koje evidentno da je bilo, međutim nije jasno i nedvosmisleno vidljiva na sceni. `

Igor Burić