ОЉА ЂОРЂЕВИЋ, РЕДИТЕЉКА НОВЕ ПРЕДСТАВЕ „ХАЈДУЦИ” У ПОЗОРИШТУ МЛАДИХ Окрећемо огледало ка проблему

Овог пута, Оља Ђорђевић ради представу намењену старијим основцима, о хајдуцима, са којима ни млађе, нити старије генерације, баш и немају додирних тачака, почев од различитости језика којим говоре књижевни јунаци и садашња деца. Али, суштина се може разумети, када је представљена у контексту који разумеју садашње младе генерације, а у овој представи то је школа, и то је вршњачко насиље. Но, све је почело од Нушићевих јунака, који су, уместо школе, изабрали бег у шуму.

Где је место романа“ Хајдуци“ у целом Нушићевом опусу? 

- „Хајдуци“ можда најпре спадају на исто место где и „Аутобиографија“, зато што то упориште има у његовом детињству, успоменама на његово детињство, а онда, мада је драматуршки мало проблематичан, зато што крене с успоменама, а онда, у једном тренутку, прерасте у неку народну, епску поезију, и у неке приче. Одједном има неких двадесет страна поучних прича, које они причају једни другима око ватре у планини, тако да је мало драматуршки разуђен. Међутим, ја јако волим и његову „Аутобиографију“. Када сам била мала, што би рекла данашња деца, пре три века, мени је то стварно била једна од омиљених књига, прочитала сам је не знам ни ја колико пута, и дуго сам желела да будем у прилици да је режирам. 

То је, дакле, давнашња жеља?

- Дуго сам је предлагала у Позоришту младих, сигурно пре неких десет година. У једном тренутку је била идеја да се аплицира за пројекат по којем би се радиле лектире, баш велика дела, као „Ромео и Јулија“, и античке драме. Онда се променила управа у том тренутку, и то је отпало, али је моја идеја да радим „Хајдуке“ остала, и, ето, појавила се ове године, као њихова идеја коју сам ја свесрдно прихватила. 

У међувремену се доста тога променило, вероватно и жеља, и идеја како ће да све то изгледа на сцени?

- Моја жеља се није променила, али деца су се променила. Земља се променила, свет се променио, и од короне на овамо, дефинитвно у школству код нас, које је већ било толико урушено, додатно се променило, тако да, нажалост, то нису могли да буду ти „Хајдуци“, који би били да су били пре десет година. Ово сада је, како пише и на плакату и у тексту, по мотивима Бранислава Нушића, зато што, нажалост, генерацијама које сад одрастају, које су тих година, ти хајдуци нису више блиски уопште.

Какви су у овој представи?

- Радња представе у ствари је смештена у школу, у којој се десило вршњачко насиље. Потпуно је свеједно која је, сада тих примера има толико, да је небитно за ову нашу причу шта је у питању, али  управо школа долази на идеју како да се избори с тим. Јер, наравно, вршњачко насиље у школи највише је проблем не за те ђаке, него за школу, где школе, као што знамо у неким случајевима, имају потребу да релативизују то што се десило, да не би дошле на лош глас. У сличном напору се, да се не заташка, али што безболније превазиђе, управо школа одлучује да деца, која су учествовала у свему томе, уместо уобичајених мера које су, од слабих оцена, до друштвено корисног рада, учествују сви заједно, не би ли се помирили и дошли на исту страну, у раду у новооснованој драмској секцији наставнице српског, на представи „Хајдуци“, за другаре из млађих разреда. 

То бива примљено с великим одушевљењем од стране тинејџера, као сад кад им се каже: „Треба да читате лектиру“, толико су одушевљени отприлике и радом на представи. Надаље долазимо до свега тога са чиме се у ствари деца и суочавају и кад читају, а то је да, од тога да гомилу појмова не разумеју, да их не занима, да им није јасно зашто је то писано тако, да им није јасно шта то значи, да се буне на све могуће начине, и да покушавају да, што да изврдају, што да убаце што више себе у тај пројекат. Да не откривам много даље, али отприлике, у једном тенутку рада, не знам ко је рекао да је ова представа у ствари негде правда за наставнике, зато што се све некако одиграва преко те несрећне наставнице, која то мора да ради са њима. Јер, некако постаје јасно како је 2024. године радити било шта са њима, са тим узрастом, и у оваквим школама, где деци више човек не може ништа, што због права детета и њихових права, којих су они врло свесни. И, врло прете адвокатима, полицијом, социјалним центрима, итд, до њихових родитеља који не презају од много других различитих ствари које нису само пуке претње. С те стране гледано, усадити им неке вредности које су вредности Нушићевих „Хајдука“, није Сизифов посао, него је Сизифов посао једна могућа мисија у односу на то.

Шта онда радити? Шта би представа могла да уради у томе?

- Ја не верујем да иједна представа може да промени друштво, нити мислим да ће представа да побољша, покрене, или не знам шта већ уради што није кућа и кућно васпитање урадило. Али, оно што ова представа ради, и што представе генерално могу и треба да раде, а то је: „Ми окрећемо огледало“. Окрећемо огледало према проблему, према ситуацији, тако да то сад није дидактички став где ви морате овако, или не смете овако, него је више и смислу: „Људи, овако је“, тако да, с те стране, ја верујем да ће се многи препознати, пре свега наставници и деца. Али опет, да кажем, неће у сат и по представе добити оно што нису добили код куће. Можда би било добро да дођу са родитељима заједно на представу, али пошто је то тај узраст, немам неке илузије да ће се то десити, тако да, нажалост, поглед јесте мало црн, али мислим да је реалан у смислу да је ово само пресек стања.

Н. Пејчић