Награда представи „Крваве свадбе”

Бијенале сценског дизајна је манифестација коју су основали ЈУСТАТ – ОИСТАТ центар Југославија и Музеј примењене уметности у Београду 1997. Постојало је до 2006, а покренуто је поново, као резултат „потребе за праћењем и вредновањем реалне позоришне продукције, као и уметничких и кустоских пракси у области сценског дизајна и сценског простора. Ново, редефинисано Бијенале покреће Факултет техничких наука у Новом Саду, Центар за сценски дизајн, архитектуру и технологију. Садашње Бијенале сценског дизајна бави се простором бивше Југославије.

Регионални селекциони тим Бијенала, радио је у саставу: Јанко Љумовић, продуцент и професор (Подгорица, Цетиње), Ања Принат, продуценткиња (Љубљана), Мирна Рустемовић, драматушкиња (Загреб), Бесфорт Идризи, глумац и редитељ (Битољ), Асја Крсмановић, драматушкиња (Сарајево) и Даринка Михајловић, костимографкиња (ака Селена Орб, Београд, Нови Сад). Након вишемесечног рада, тим је у селекцију за жирирање узео у обзир дванаест позоришних представа с подручја бивше Југославије, међу којима су и “Крваве свадбе”.

Стручни жири фестивала, који је наградио ову представу, радио је у саставу: Радивоје Динуловић, архитекта (Београд, Нови Сад), Филип Јовановски, архитекта, сценограф и визуелни уметник (Скопје, Битола), и Матко Ботић, драматург, театролог, музичар и позоришни критичар (Загреб, Сплит).

У образложењу одлуке жирија, наведено је да “опис признања које награђује сценски дизајн представе у целини, наглашавајући целовитост и заокруженост уметничке визије, већ по самој дефиницији упућује на Торбичино мајсторско читање Лоркиног поетско-драмског веза“.

– Редитељ се, наиме, првенствено усредсређује на синтетичко промишљање укупности књижевног предлошка, стварајући беспрекорно заокружену целину. Оно lеhmannovsko питање, које двоји је ли у савременом театру (драмска) напетост више уопште напета, резонира кроз читав комад; више узбудљиви поетски рецитал него упризорење драмских сукоба, „Крваве свадбе” одмичу се од уобичајених акварела јужњачких страсти и мелодраматских конвулзија. Основни градивни елемент у фрагилној сценској конструкцији је ритам; истиче се беспрекоран редитељски осећај за бешавне прелазе међу сценама, помно слагана акустичка драматургија примењене музике Владимира Пејковића, те сценографски тоур де форце Бранка Хојника, који тек с неколико пажљиво одабраних елемената, уз помоћ погођено стилизованианих костима Јелисавете Татић Чутурило постепено ствара сценску магију прилагођену снази Лоркине поетске имагинације – објашњава жири своју одлуку.

Награде и признања ће бити додељени 5. септембра, током Бијенала сценског дизајна, које се одржава у оквиру „Недеље архитектуре“ програмског лука „Каледиоскоп“ Новог Сада - ЕПК.

Н. П-ј.