ФАНТАСТИКА
"ЗМАЈЕВА КУХИЊА" АДРИЈАНА САРАЈЛИЈЕ: Из домаће радиности
У престижној едицији „Знак Сагите - Фантастична библиотека“ као 81. књига објављена је „Змајева кухиња“ Адријана Сарајлије (1976) једног од најзапаженијих аутора средње генерације који своје стваралаштво темељи на жанровској фантастици (од научне и епске фантастике до хорора). Мада се окушао у романескној форми („Огледало за вампира“, 2012) Сарајлија је остао веран краћим формама приповедања; после уметнички убедљивих и ваљаних књига „Мануфактура Г“ (2010) и „Голи гласови“ (2017) ово је његова трећа збирка прича којом, констатујмо то одмах, потврђује достигнуте квалитативне нивое али их и надограђује.
„Змајева кухиња“ компонована је као лепеза фантастичких призора који се крећу у распону од чисте књижевне фантастике (алегоријска „Онај који више није“, рурална „Светлост и смрт“, мистична „Писмо“) преко препознатљиве (најзаступљеније) научне фантастике (онтолошки „Комплекс Бауман-Козловски“, свемирске „Ви што маштате“ и „У леду Тритона“, војне „Шта сам имао“ и „Небо над Фигисом“, катастрофично „Бекство из Вашингтона“) односно епске фантастике („Змајева кухиња“) и хорора („Бес“, „Дим-Мак“) до врхунски неспутано-разарушене „Легенде“. Иако тематски разнородан Сарајлија је стилистички компактан, рафиниран и прецизан што подразумева пажљиво низање детаља који стварају богату атмосферу у којој се јунаци крећу сасвим природно, без „натегнутих“ конструкција; ова привидно лако достигнута „лежерност“, ма колико деловала једноставна, резултат је озбиљног промишљања и рада који су, с друге стране, ослободили читаоца такозваних „мртвих места у тексту“ у којима аутор објашњава устројство и „функционисање“ светова које је замислио и због чега заплет мора да „чека“ (јер би, без објашњења, био неразумљив).
Сарајлија, пак, ванредно вешто поставља основни костур другачијих стварности на који потом дозирано додаје „литерарно месо“ које продубљује почетне поставке. Друга изразита карактеристика списатељског поступка је ефектни завршетак прича што значи да крај остаје да „лебди“ јер аутор намерно није хтео да испише баш све реченице како би сервирао инстантно финале. Сарајлија оставља читаоцима да сами закључе шта је било до краја; понекад је то сасвим јасно па је писац само одустао од констатовања очигледног али је, неретко, могуће да крај и не буде једнозначан што читаоцима упућује својеврсни интелектуални изазов за „домишљавање“ прича.
Речју, „Змајева кухиња“ је зрело и респектабилно дело талентованог писца у пуном напону стваралачких снага на чије следеће књиге свакако треба обратити пажњу.
Илија Бакић