In memoriam: Дејан Пенчић Пољански (1943–2017)

Добио сам стару фотографију из неке представе неког аматерског театра на којој су три актера под „тешком“ шминком, а за једног од њих се претпостављало да би могао бити Гага. Чим сам поменуо фотографију и оно што је на њој, Пенчић ми је без часа оклевања рекао: „Да, то су Павелкићеви Кловнови из 1977. у Штукељиној режији”; додао је и да су, осим Николића, у представи играли Бобан Петровић и Владан Живковић, те да је Драган свакако онај највиши на фотки.

Рекао је и да је на БАП-у исте године Гага награђен за ту улогу, да је представа изведена и на фестивалу аматера у Кули, а доцније и Хвару, те да је и на тим фестивалима Николић био лауреат. Тада сам се, као и безбој пута раније, осведочио да је Дејан „жива енциклопедија” свих сегмената нашег театарског живота. Стрпљиво је бележио податке о СВАКОМ аутору и актеру СВАКЕ преставе коју је гледао, или није, а та документација би постајала део његових књига, али и туђих, јер је податке делио са свима који би му се обратили.

Дејан ме је уводио у радијску позоришну критику – стрпљиво, пажљиво, а тако ме је – систематично и брижно – припремао и за моје прве радијске наступе „уживо”. Седели бисмо у његовој уредничкој канцеларији у Радио Београду, вечито задимљеној, за столом прекривеним труњем дувана који је непрекидно „мотао”, а оно што би ми говорио није личило на поповање. Напротив, трудио се да ми пренесе фрагменте свог огромног искуства.

Многи заједнички познаници, када сам им доцније то приповедао, нису могли да повежу жучног полемичара, наизглед преког критичара и оштрог сабеседника који би, након премијера, уметницима саопштавао и најнепријатније коментаре, с овом причом о благом учитељу. А и једно и друго је тачно: Дејан је био и оштар критичар склон полемици, вазда искрен, али и благ и пажљив саветник.

Чини ми се да је његова привидна прекост управо последица чињенице да се сам на себе љутио што не може (и не сме) да буде благ и као критичар, па је баш зато бивао оштар и директан. Позоришна јавност Србије је била подељена на оне који те истине нису волели да чују и оне којима су Дејанови коментари значили. Неки су му замерали што је, завршивши студије режије код Клајна, Афрића и Ђурковића, позоришно стасавао у аматеризму, а нису разумели да је тада овдашњи аматеризам био носилац авангадре и другачијих театарских тенденција. Други су му веровали, поштујући његов суд, али и уважавајући да он ревносно походи СВА српска позоришта, пише о њиховим представама и редовно им (поштом) шаље своје критике.

Као редитељ, колегама ништа није праштао, а према глумцима је био толерантан до мере одређене њиховим даром – није им, дакле, праштао када би изневерили властити таленат. Такав је био и као директор Драме Српског народног позоришта, и уметнички директор Народног позоришта Ужице: стрпљив, пажљив, промишљен али и неумољив. Режији се вратио тек по одласку у пензију и направио успешне и награђиване представе. Од права, које је такође дипломирао, привидно није имао вајде, осим огромне ерудиције и говорничког дара, што је за критичара заправо огромно.

И тренутком када је отишао, усред лета, остао је доследан позоришним „правилима“ – да не ремети сезону. Довиђења, младићу, рекао би Дејан. Довиђења, драги пријатељу!

Александар Милосављевић (аутор је позоришни критичар)