In memoriam: Dejan Penčić Poljanski (1943–2017)

Dobio sam staru fotografiju iz neke predstave nekog amaterskog teatra na kojoj su tri aktera pod „teškom“ šminkom, a za jednog od njih se pretpostavljalo da bi mogao biti Gaga. Čim sam pomenuo fotografiju i ono što je na njoj, Penčić mi je bez časa oklevanja rekao: „Da, to su Pavelkićevi Klovnovi iz 1977. u Štukeljinoj režiji”; dodao je i da su, osim Nikolića, u predstavi igrali Boban Petrović i Vladan Živković, te da je Dragan svakako onaj najviši na fotki.

Rekao je i da je na BAP-u iste godine Gaga nagrađen za tu ulogu, da je predstava izvedena i na festivalu amatera u Kuli, a docnije i Hvaru, te da je i na tim festivalima Nikolić bio laureat. Tada sam se, kao i bezboj puta ranije, osvedočio da je Dejan „živa enciklopedija” svih segmenata našeg teatarskog života. Strpljivo je beležio podatke o SVAKOM autoru i akteru SVAKE prestave koju je gledao, ili nije, a ta dokumentacija bi postajala deo njegovih knjiga, ali i tuđih, jer je podatke delio sa svima koji bi mu se obratili.

Dejan me je uvodio u radijsku pozorišnu kritiku – strpljivo, pažljivo, a tako me je – sistematično i brižno – pripremao i za moje prve radijske nastupe „uživo”. Sedeli bismo u njegovoj uredničkoj kancelariji u Radio Beogradu, večito zadimljenoj, za stolom prekrivenim trunjem duvana koji je neprekidno „motao”, a ono što bi mi govorio nije ličilo na popovanje. Naprotiv, trudio se da mi prenese fragmente svog ogromnog iskustva.

Mnogi zajednički poznanici, kada sam im docnije to pripovedao, nisu mogli da povežu žučnog polemičara, naizgled prekog kritičara i oštrog sabesednika koji bi, nakon premijera, umetnicima saopštavao i najneprijatnije komentare, s ovom pričom o blagom učitelju. A i jedno i drugo je tačno: Dejan je bio i oštar kritičar sklon polemici, vazda iskren, ali i blag i pažljiv savetnik.

Čini mi se da je njegova prividna prekost upravo posledica činjenice da se sam na sebe ljutio što ne može (i ne sme) da bude blag i kao kritičar, pa je baš zato bivao oštar i direktan. Pozorišna javnost Srbije je bila podeljena na one koji te istine nisu voleli da čuju i one kojima su Dejanovi komentari značili. Neki su mu zamerali što je, završivši studije režije kod Klajna, Afrića i Đurkovića, pozorišno stasavao u amaterizmu, a nisu razumeli da je tada ovdašnji amaterizam bio nosilac avangadre i drugačijih teatarskih tendencija. Drugi su mu verovali, poštujući njegov sud, ali i uvažavajući da on revnosno pohodi SVA srpska pozorišta, piše o njihovim predstavama i redovno im (poštom) šalje svoje kritike.

Kao reditelj, kolegama ništa nije praštao, a prema glumcima je bio tolerantan do mere određene njihovim darom – nije im, dakle, praštao kada bi izneverili vlastiti talenat. Takav je bio i kao direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta, i umetnički direktor Narodnog pozorišta Užice: strpljiv, pažljiv, promišljen ali i neumoljiv. Režiji se vratio tek po odlasku u penziju i napravio uspešne i nagrađivane predstave. Od prava, koje je takođe diplomirao, prividno nije imao vajde, osim ogromne erudicije i govorničkog dara, što je za kritičara zapravo ogromno.

I trenutkom kada je otišao, usred leta, ostao je dosledan pozorišnim „pravilima“ – da ne remeti sezonu. Doviđenja, mladiću, rekao bi Dejan. Doviđenja, dragi prijatelju!

Aleksandar Milosavljević (autor je pozorišni kritičar)