„Код ’вечите славине’“, а у Српском народном позоришту

– Плод ваше утробе ми дај! – урла одозго, а доле глуво доба. Само ветар запишти кроз давно поразбијана стакла и завуче се испод врата, затресе их као да ће сад неко банути у крчму. А тамо, код „Вечите славине“, само флаута пустог Романа. Дозива своју драгу. Магдалену. Сестрицу – вереницу.

Е, овако сам ја доживео текст Момчила Настасијевића, о којем су многи, паметнији од мене, ковали есеје, говорили како представља пасторале, прародитељске грехе, архетипски сукоб добра и зла, ероса и танатоса, итд, итд. У психоанализу још нисам довољно упућен, а дало би се штошта рећи како се и зашто људи одлучују за убиство, самоубиство, родоскврнуће. Како се и зашто жртва силовања заљубљује у силоватеља, па покида оно мало нити разума што има. Социлози се више баве тиме како и зашто је кафана митски и мистични топос људског друштва, а људи у њој, углавном мушкарци, вечито пију и вечито постају духови, авети. И женама се ту добро зна где је место, ваљда се и зато Настасијевићеве главне протагонисткиње буне магијским мишљењем, терају у смрт и пропињу на власт са оним што имају. Али слабо шта од овог видех на премијери „Код ’Вечите славине’“ у режији Соње Петровић, у копродукцији Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе.

И још књижевности ради, морам рећи да је Настасијевићев језик прелеп, пун сјаја тог изгрејалог месеца. Онако, попут Лоркиног, пун симболизма, експресије, оцртавајући карактере врло живописно, онирички, па томе следствено и њихове поступке, трагичне у корену, не у последици. Тај Стојан, Ћопан, па Рапа, Рапан, сама имена им говоре шта су и зашто су, Цветана, Тина... Међутим, (драмске) истине ради, та музичка структура, поетски занос, те силне идеје описане горе, не играју саме на позоришној сцени. Та реверзибилна хронологија одвијања радње уназад стварно је била нешто 1936, таман после „Крвавих свадби“. Али, шта покреће те ликове, осим ракије, беде, општих места као што су страсти и пожуда, на јако ретким местима уопште се да запазити. Зашто одузимају себи живот? Шта их повезује са друштвеном стварношћу данас и овде, зашто би се ми бавили тиме, да ли нас се тиче...

Коме је намењена та прича? Житељима Јелендола сигурно није, а ни било којег стварног села у Србији, где се већ увелико мењају жене, праве задруге... Не би је ни разумели. Је ли онда намењена публици Српског народног позоришта? Некој елити која би се идентификовала са руралним, читај изворним осећањима у свима нама? Аха, мало сутра. Чек’, чек’, па то је данас и овде, а ту је неки аплауз и одушевљење!  Хм. Наставићу онда само у своје име.  

Мени та представа, „Код ’Вечите славине’“, једноставно не пије воде. Нисам био одушевљен ни Торбичиним „Крвавим свадбама“, том филигрански лепом и драматуршки пажљиво промишљеном и извођачки више него складном представом. А волим да умирем у лепоти, страсти, аутодеструкцији. Да песничим за идеале. Да не будем погрешно схваћен.

Редитељка Соња Петровић се јако потрудила да подари смисао, исприча причу која је и код Настасијевића по много чему неразумљива. У смислу – ирационална. Можда је и ту њен „грех“, а и скроман допринос драматуршкиње Мине Петрић.

Свака част за обликовање простора за игру, са низом завеса, са столицама, неоивиченог нечим простим, баналним, са фонтаном налик на базенчић у просценијуму, оркестром у позадини (основи драмске радње), да голица машту, наглашава те зачудне и помало заумне слојеве текста (сценографија Жељко Пишкорић и др Младен Стојановић). Са костимографијом Јасмине Радујко већ имам проблем. Тако чисте, невине чизме и одела, ‘аљине и јелеци, јапанке (!?!), опростите ми ако сад и ја грешим, нисам „видео“ код Настасијевића. Као из радње купљене. Или секенд хенд шопа. У реду је да се не игра реализам, али није ме та поставка уверила ни кад је требало, да ја Тина побегла од оваца да би се дивила животу у некој тамо кафани. А сви ти симболистички поступци, ти венци, јабуке, клупка са црвеним и белим нитима, јесу ефектни, али опет - ништа више.

Тацна с брашном ми се свидела. У комбинацији са врашки сјајном, „вештичјом“ игром Бојане Милановић (Тина), траговим стопа које оставља за собом, руку на лицима око себе, ужареним погледом у под ка невидљивој мачки - чиста језа! Атмосфера коју је редитељка креирала поступком да сви ликови, па и онај несрећни yabalеbaroš Мукташ стално отпадају на сцени, изузетно је узбудљива у другом плану, када првим не влада распојасаност и још једна заиста одговарајућа, „лудачка“ глумачка трансормација Соње Исаиловић као Магдалене. „Разбеснети, сагорети!“, како то у њено име каже Настасијевић. Не знам само зашто избацише Цигане из комада. Кад већ родно није најкоректнија, могли су и с њима баш да зачине овај тамни вилајет.

Вукашин Ранђеловић је мирно и тихо играо Стојана – Ћопу. Сведено, што би се рекло. Као да није имао снаге, или искуства, а на моменте се није разазнавало шта не само он, него и остали говоре. Одлука да Романа и Рапу игра један глумац, наследник, „татин син“, функционална је, али ни Стефан Вукић није деловао као дорастао за ову улогу. Поговото не Рапе, тог обесног човека, али и несрећног, што се баш и није видело.

И тако... Шта има код вас?     

Игор Бурић