„Kod ’večite slavine’“, a u Srpskom narodnom pozorištu

– Plod vaše utrobe mi daj! – urla odozgo, a dole gluvo doba. Samo vetar zapišti kroz davno porazbijana stakla i zavuče se ispod vrata, zatrese ih kao da će sad neko banuti u krčmu. A tamo, kod „Večite slavine“, samo flauta pustog Romana. Doziva svoju dragu. Magdalenu. Sestricu – verenicu.

E, ovako sam ja doživeo tekst Momčila Nastasijevića, o kojem su mnogi, pametniji od mene, kovali eseje, govorili kako predstavlja pastorale, praroditeljske grehe, arhetipski sukob dobra i zla, erosa i tanatosa, itd, itd. U psihoanalizu još nisam dovoljno upućen, a dalo bi se štošta reći kako se i zašto ljudi odlučuju za ubistvo, samoubistvo, rodoskvrnuće. Kako se i zašto žrtva silovanja zaljubljuje u silovatelja, pa pokida ono malo niti razuma što ima. Socilozi se više bave time kako i zašto je kafana mitski i mistični topos ljudskog društva, a ljudi u njoj, uglavnom muškarci, večito piju i večito postaju duhovi, aveti. I ženama se tu dobro zna gde je mesto, valjda se i zato Nastasijevićeve glavne protagonistkinje bune magijskim mišljenjem, teraju u smrt i propinju na vlast sa onim što imaju. Ali slabo šta od ovog videh na premijeri „Kod ’Večite slavine’“ u režiji Sonje Petrović, u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture.

I još književnosti radi, moram reći da je Nastasijevićev jezik prelep, pun sjaja tog izgrejalog meseca. Onako, poput Lorkinog, pun simbolizma, ekspresije, ocrtavajući karaktere vrlo živopisno, onirički, pa tome sledstveno i njihove postupke, tragične u korenu, ne u posledici. Taj Stojan, Ćopan, pa Rapa, Rapan, sama imena im govore šta su i zašto su, Cvetana, Tina... Međutim, (dramske) istine radi, ta muzička struktura, poetski zanos, te silne ideje opisane gore, ne igraju same na pozorišnoj sceni. Ta reverzibilna hronologija odvijanja radnje unazad stvarno je bila nešto 1936, taman posle „Krvavih svadbi“. Ali, šta pokreće te likove, osim rakije, bede, opštih mesta kao što su strasti i požuda, na jako retkim mestima uopšte se da zapaziti. Zašto oduzimaju sebi život? Šta ih povezuje sa društvenom stvarnošću danas i ovde, zašto bi se mi bavili time, da li nas se tiče...

Kome je namenjena ta priča? Žiteljima Jelendola sigurno nije, a ni bilo kojeg stvarnog sela u Srbiji, gde se već uveliko menjaju žene, prave zadruge... Ne bi je ni razumeli. Je li onda namenjena publici Srpskog narodnog pozorišta? Nekoj eliti koja bi se identifikovala sa ruralnim, čitaj izvornim osećanjima u svima nama? Aha, malo sutra. Ček’, ček’, pa to je danas i ovde, a tu je neki aplauz i oduševljenje!  Hm. Nastaviću onda samo u svoje ime.  

Meni ta predstava, „Kod ’Večite slavine’“, jednostavno ne pije vode. Nisam bio oduševljen ni Torbičinim „Krvavim svadbama“, tom filigranski lepom i dramaturški pažljivo promišljenom i izvođački više nego skladnom predstavom. A volim da umirem u lepoti, strasti, autodestrukciji. Da pesničim za ideale. Da ne budem pogrešno shvaćen.

Rediteljka Sonja Petrović se jako potrudila da podari smisao, ispriča priču koja je i kod Nastasijevića po mnogo čemu nerazumljiva. U smislu – iracionalna. Možda je i tu njen „greh“, a i skroman doprinos dramaturškinje Mine Petrić.

Svaka čast za oblikovanje prostora za igru, sa nizom zavesa, sa stolicama, neoivičenog nečim prostim, banalnim, sa fontanom nalik na bazenčić u proscenijumu, orkestrom u pozadini (osnovi dramske radnje), da golica maštu, naglašava te začudne i pomalo zaumne slojeve teksta (scenografija Željko Piškorić i dr Mladen Stojanović). Sa kostimografijom Jasmine Radujko već imam problem. Tako čiste, nevine čizme i odela, ‘aljine i jeleci, japanke (!?!), oprostite mi ako sad i ja grešim, nisam „video“ kod Nastasijevića. Kao iz radnje kupljene. Ili sekend hend šopa. U redu je da se ne igra realizam, ali nije me ta postavka uverila ni kad je trebalo, da ja Tina pobegla od ovaca da bi se divila životu u nekoj tamo kafani. A svi ti simbolistički postupci, ti venci, jabuke, klupka sa crvenim i belim nitima, jesu efektni, ali opet - ništa više.

Tacna s brašnom mi se svidela. U kombinaciji sa vraški sjajnom, „veštičjom“ igrom Bojane Milanović (Tina), tragovim stopa koje ostavlja za sobom, ruku na licima oko sebe, užarenim pogledom u pod ka nevidljivoj mački - čista jeza! Atmosfera koju je rediteljka kreirala postupkom da svi likovi, pa i onaj nesrećni yabalebaroš Muktaš stalno otpadaju na sceni, izuzetno je uzbudljiva u drugom planu, kada prvim ne vlada raspojasanost i još jedna zaista odgovarajuća, „ludačka“ glumačka transormacija Sonje Isailović kao Magdalene. „Razbesneti, sagoreti!“, kako to u njeno ime kaže Nastasijević. Ne znam samo zašto izbaciše Cigane iz komada. Kad već rodno nije najkorektnija, mogli su i s njima baš da začine ovaj tamni vilajet.

Vukašin Ranđelović je mirno i tiho igrao Stojana – Ćopu. Svedeno, što bi se reklo. Kao da nije imao snage, ili iskustva, a na momente se nije razaznavalo šta ne samo on, nego i ostali govore. Odluka da Romana i Rapu igra jedan glumac, naslednik, „tatin sin“, funkcionalna je, ali ni Stefan Vukić nije delovao kao dorastao za ovu ulogu. Pogovoto ne Rape, tog obesnog čoveka, ali i nesrećnog, što se baš i nije videlo.

I tako... Šta ima kod vas?     

Igor Burić