„Микве” или женска трагедија у Новосадском позоришту

Премијера ове представе на репертоару је сутра, а прва реприза 28. маја. За директора Новосадског позоришта Валентина Венцела 44. сезона театра који води била је наставак уметничког рада на разноврсним пројектима, а сарадња са гошћом из уметничког руководства копарског позоришта, сублимација заједништва, размене представа и међусобних гостовања.

Нисмо се споразумевали ни на словеначком, ни на српском, ни на мађарском, нашалила се Катја Пеган и додали како су „говорили језиком позоришта“.

Катја Пеган је открила да никад у својој двадесетпетогодишњој каријери није радила са толико јаких глумаца, тачније глумица, јер је комад прича о (јеврејским) женама које живе у чврстим друштвеним спрегама патријархата.

Њихова техника личи на словеначки дрил, али је много више озарена страшћу према игри, цени Катја Пеган.

Након Симовићеве „Хасанагинице“, недавно премијерно изведене са великим успехом, Ујвидеки синхаз се поново бави родним питањем, слободом жена, које може бити питање слободе једног друштва у целини. „Микве“ је термин који означава обредно купатило, ритуалну купку, обавезну у многим случајевима у јеврејској заједници, поготово за жене, чиме се оне излажу погледима других жена, и тако постају видљиве, наге и у унутрашњем смислу. Реч је о савременом комаду који није хит само у Израелу, него и у Прагу, и свим другим друштвима која гаје ортодоксан приступ породичним обичајима и васпитању. Хадар Галрон није само списатељица, него и глумица, чиме ово драмско дело заслужује још више пажње.

Глумица Терезиа Фигура, која игра жену политичара у успону, открива да њен лик представља жену дотерану, задовољну, само споља, за јавност, док у кући трпи насиље. Емина Елор игра Ширу, жену која пркоси обичајним законима заједнице, желећи слободу, моћ да сама управља својим животом.

Габриела Црнковић у представи је Мики, певачица која само због мужа пристаје на микве, да се „прочисти“. Тамо упознаје и друге жене и постаје емпатична према њиховој патњи. Силвиа Крижан игра Шошану, „женског рабина“. За Силвиу Крижан „Микве“ је представа о марами коју је носила на конференцији за новинаре, марами које су морале да носе њене баке и прабаке, као израз покривености, покорности, издржаваности, зависности...

Глумица Јудит Ласло, у представи Ести, има све, здовољна је, док њена трагедија не постане трагедија других жена. А „злочеста баба“ у представи „Микве“ је глумица Ливиа Банка, за коју овакве представе доказују да су „жене у моди“, а и даље их убијају.

Лако је имати законе, најтеже је променити размишљање људи, поручује Ливиа Банка.

И. Бурић