ИНТЕРВЈУ: СОЊА ДАМЈАНОВИЋ, ГЛУМИЦА, В. Д. ДИРЕКТОРА ДРАМЕ СНП-а Квалитет и гледаност могу ићи руку подруку

Легендарни филм Александра Саше Петровића, који је на Канском фестивалу 1967. освојио Гран при жирија критике а номинован је и за Оскара, адаптирао је за сценско извођење Сашо Димоски. Тако ће се још једно култно дело српске културе наћи пред новосадском театарском публиком, након романа „Била једном једна земља” Душана Ковачевића, на чијим темељима је Емир Кустурица изградио филм „Подземље” награђен у Кану, а недавно Кокан Младеновић поставио на Камерној сцени СНП-а. У сусрет новој премијери разговарали са првакињом Драме Српског народног позоришта Соњом Дамјановић, која од скора и води ову уметничку јединицу најстаријег нашег професионалног театра уз то што је и заменица управника СНП-а.   

 Дошли сте на чело Драме у тренутку када је репертоар, о којем говоримо, планиран за сезону 2022/23. не само дефинисан, него се увелико и реализује. Да ли је у таквим околностима реално да се било шта мења, наравно под условом да су промене уопште потребне?

– Репертоар јесте дефинисан, али није немогуће да ће, у неком мањем обиму, доћи до прилагођавања и измена. Промене репертоара у позоришту се релативно честа појава – у зависности од промењених околности које могу наступити и, наравно, неких идеја које имам. Велика ми је, наиме, жеља да у Српском народном позоришту, у скоријем периоду, радимо античку драму или комедију.

 Да ли је чињеница да сте глумица, првакиња Драме, дакле долазите „изнутра”, из ансамбла, отежавајућа или олакшавајућа околност када се преузима руководећа позиција? С једне стране, знате шта тишти Ваше колеге; с друге, неке резове теже је правити; и с треће стране, одлука да принудно одвојите себе од позорнице и публике вероватно није нимало лака…

– Јако волим и поштујем драмски ансамбл Српског народног позоришта. Познајем га као публика од основне школе, а као слободни уметник на нашу сцену сам стала давне 1995. године. То што како кажете, долазим „изнутра“ у овом тренутку сматрам олакшавајућом околношћу. Као заменик управника имам већ довољно искуства - и за све одлуке сам спремна. Не морамо, нити је могуће, да се сви волимо и дружимо, али међусобно поштовање и уважавање је неопходно у свакој сарадњи. При доношењу одлука увек се водим интересима својих колега и сигурна сам да они то препознају. Одвајање од позорнице јесте тешко, али трудим се да не буде потпуно и да, када год могу, радим и свој основни посао. С друге стране, помоћ коју могу и желим да пружим свом ансамблу причињава ми огромно задовољство.

 Годинама, да не кажем деценијама, прича се о томе да убедљива већина домаћих театара заправо нема јасну репертоарску политику. Другим речима, пре свега се циљају „жељени” редитељи, док се мање води рачуна о неким стратешким репертоарским правцима. Да ли смо ми, који театар ипак посматрамо са стране, нереални када тражимо да буде другачије?

– Моје промишљање о репертоарској политици је да сваки директор драме у већој или мањој мери усмерава и формира репертоар. Неко има прецизнију и успешнију визију, у зависности од афинитета, али сви директори драме у СНП-у морају да узму у обзир и оно што је нека врста обавезе сваке културне установе са националним предзнаком – да негује домаћи драмски текст, и класични и савремени, као и светске драмске класике. То је пут којим ћу и ја сигурно наставити.

 Када говоримо о „редитељима у тренду”, који лете из позоришта у позориште, из пројекта у пројекат да би им на крају све представе почеле да личе, зна слична ситуација да буде и с глумцима, чија се тренутна популарност зна цедити, чак и у позоришту, до изнемоглости.

– Ово питање се више односи на београдска позоришта него на СНП, јер наши глумци мање снимају, а заиста имамо изузетан глумачки ансамбл. Глумци у репертоару СНП-а, који иду из представе у представу, нису бирани зато што су познати , него зато што редитељи који их траже препознају њихов квалитет. Такође имамо и изузетне људе у свим осталим аспектима потребним за стварање једне позоришне представе - костимографе, сценографе, композиторе... и већину својих „позоришних потреба“ бисмо могли да врло квалитетно покривамо својим капацитетима. На жалост, немамо услова да запослимо довољан број људи који су нам неопходни да све функционише без проблема, али се то трудимо да решимо. Имамо велику срећу да наша Покрајинска влада и ресорна министарства имају слуха за културу и за нас.

Добро је што се много ради

 Чланица сте Управног одбора Филмског центра Србије. Што због конкурса ФШ, што због уласка страних фондова и копродукционих пара, стиче се утисак да се снима доста – и све више, и филмова, а поготово телевизијских серија.

– Добро је што се много ради. Да може боље и квалитетније – увек може. Смисао мог ангажмана, и уметничког и, да га тако назовемо, организационог, јесте да до тог квалитета и стигнемо. Што се серија тиче, заиста можемо да будемо поносни на резултате и квалитет. Нећу да издвајам, препоручујем вам да погледате овогодишњу продукцију, јер за сваки укус има по нешто.

 Мора ли комерцијализација позоришта искључиво да подразумева подилажење најнижем укусу публике, што је генерално у српском театру често знао бити случај? Јер, чини ми се да нема те позоришне управе на свету која се не би радовала представи која би задовољила критеријуме и стручне и најшире јавности.

– „Комерцијализација“ позоришта, односно гледаност представа апсолутно не подразумева подилажење најнижем укусу и један од мојих најважнијих задатака на месту директора Драме биће да се на сцену СНП-а постављају представе које поседују врхунски уметнички квалитет, а нису херметичне, односно нису намењене само малом броју људи, или само стручној јавности. Сигурна сам да квалитет и гледаност могу ићи руку под руку. Врхунска култура мора бити доступна свима и због тога прављење репертоара није само посао, већ нека врста мисије.

 Финансијски, али и уметнички разлози, све више усмеравају театре ка копродукцијама. Копродукције, међутим, носе и своје ризике?

– Театарске копродукције заиста имају добре финансијске разлоге за своје постојање. Али много јачи разлог због којег копродукције треба да постоје је онај уметнички – та уметничка размена вишеструко је корисна и за саме уметнике који раде заједно и за нашу публику која добија прилику да прошири своје видике. Због тога је Српско народно позориште веома отворено за копродукционе пројекте и сарадњу са поједницима и позориштима из целог региона.

 Има ли данас уопште простора за ризик? Да ли бисте се одважили да, рецимо, „Краља Лира” поверите редитељу који је тек изашао са академије?

– Ако је талентован – наравно да бих. 

 На крају, како би изгледао Ваш идеални репертоар Драме СНП-а?

– Идеални репертоар Српског народног позоришта је овај који сад имамо – а биће још бољи. Плус још мало антике.

М. Стајић