INTERVJU: SONJA DAMJANOVIĆ, GLUMICA, V. D. DIREKTORA DRAME SNP-a Kvalitet i gledanost mogu ići ruku podruku
Na sceni „Pera Dobrinović” Srpskog narodnog pozorišta u sredu, 8. novembra, premijerno će biti izvedena predstava „Skupljači perja” u režiji makedonskog reditelja Dejana Projkovskog.
Legendarni film Aleksandra Saše Petrovića, koji je na Kanskom festivalu 1967. osvojio Gran pri žirija kritike a nominovan je i za Oskara, adaptirao je za scensko izvođenje Sašo Dimoski. Tako će se još jedno kultno delo srpske kulture naći pred novosadskom teatarskom publikom, nakon romana „Bila jednom jedna zemlja” Dušana Kovačevića, na čijim temeljima je Emir Kusturica izgradio film „Podzemlje” nagrađen u Kanu, a nedavno Kokan Mladenović postavio na Kamernoj sceni SNP-a. U susret novoj premijeri razgovarali sa prvakinjom Drame Srpskog narodnog pozorišta Sonjom Damjanović, koja od skora i vodi ovu umetničku jedinicu najstarijeg našeg profesionalnog teatra uz to što je i zamenica upravnika SNP-a.
Došli ste na čelo Drame u trenutku kada je repertoar, o kojem govorimo, planiran za sezonu 2022/23. ne samo definisan, nego se uveliko i realizuje. Da li je u takvim okolnostima realno da se bilo šta menja, naravno pod uslovom da su promene uopšte potrebne?
– Repertoar jeste definisan, ali nije nemoguće da će, u nekom manjem obimu, doći do prilagođavanja i izmena. Promene repertoara u pozorištu se relativno česta pojava – u zavisnosti od promenjenih okolnosti koje mogu nastupiti i, naravno, nekih ideja koje imam. Velika mi je, naime, želja da u Srpskom narodnom pozorištu, u skorijem periodu, radimo antičku dramu ili komediju.
Da li je činjenica da ste glumica, prvakinja Drame, dakle dolazite „iznutra”, iz ansambla, otežavajuća ili olakšavajuća okolnost kada se preuzima rukovodeća pozicija? S jedne strane, znate šta tišti Vaše kolege; s druge, neke rezove teže je praviti; i s treće strane, odluka da prinudno odvojite sebe od pozornice i publike verovatno nije nimalo laka…
– Jako volim i poštujem dramski ansambl Srpskog narodnog pozorišta. Poznajem ga kao publika od osnovne škole, a kao slobodni umetnik na našu scenu sam stala davne 1995. godine. To što kako kažete, dolazim „iznutra“ u ovom trenutku smatram olakšavajućom okolnošću. Kao zamenik upravnika imam već dovoljno iskustva - i za sve odluke sam spremna. Ne moramo, niti je moguće, da se svi volimo i družimo, ali međusobno poštovanje i uvažavanje je neophodno u svakoj saradnji. Pri donošenju odluka uvek se vodim interesima svojih kolega i sigurna sam da oni to prepoznaju. Odvajanje od pozornice jeste teško, ali trudim se da ne bude potpuno i da, kada god mogu, radim i svoj osnovni posao. S druge strane, pomoć koju mogu i želim da pružim svom ansamblu pričinjava mi ogromno zadovoljstvo.
Godinama, da ne kažem decenijama, priča se o tome da ubedljiva većina domaćih teatara zapravo nema jasnu repertoarsku politiku. Drugim rečima, pre svega se ciljaju „željeni” reditelji, dok se manje vodi računa o nekim strateškim repertoarskim pravcima. Da li smo mi, koji teatar ipak posmatramo sa strane, nerealni kada tražimo da bude drugačije?
– Moje promišljanje o repertoarskoj politici je da svaki direktor drame u većoj ili manjoj meri usmerava i formira repertoar. Neko ima precizniju i uspešniju viziju, u zavisnosti od afiniteta, ali svi direktori drame u SNP-u moraju da uzmu u obzir i ono što je neka vrsta obaveze svake kulturne ustanove sa nacionalnim predznakom – da neguje domaći dramski tekst, i klasični i savremeni, kao i svetske dramske klasike. To je put kojim ću i ja sigurno nastaviti.
Kada govorimo o „rediteljima u trendu”, koji lete iz pozorišta u pozorište, iz projekta u projekat da bi im na kraju sve predstave počele da liče, zna slična situacija da bude i s glumcima, čija se trenutna popularnost zna cediti, čak i u pozorištu, do iznemoglosti.
– Ovo pitanje se više odnosi na beogradska pozorišta nego na SNP, jer naši glumci manje snimaju, a zaista imamo izuzetan glumački ansambl. Glumci u repertoaru SNP-a, koji idu iz predstave u predstavu, nisu birani zato što su poznati , nego zato što reditelji koji ih traže prepoznaju njihov kvalitet. Takođe imamo i izuzetne ljude u svim ostalim aspektima potrebnim za stvaranje jedne pozorišne predstave - kostimografe, scenografe, kompozitore... i većinu svojih „pozorišnih potreba“ bismo mogli da vrlo kvalitetno pokrivamo svojim kapacitetima. Na žalost, nemamo uslova da zaposlimo dovoljan broj ljudi koji su nam neophodni da sve funkcioniše bez problema, ali se to trudimo da rešimo. Imamo veliku sreću da naša Pokrajinska vlada i resorna ministarstva imaju sluha za kulturu i za nas.
Dobro je što se mnogo radi
Članica ste Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. Što zbog konkursa FŠ, što zbog ulaska stranih fondova i koprodukcionih para, stiče se utisak da se snima dosta – i sve više, i filmova, a pogotovo televizijskih serija.
– Dobro je što se mnogo radi. Da može bolje i kvalitetnije – uvek može. Smisao mog angažmana, i umetničkog i, da ga tako nazovemo, organizacionog, jeste da do tog kvaliteta i stignemo. Što se serija tiče, zaista možemo da budemo ponosni na rezultate i kvalitet. Neću da izdvajam, preporučujem vam da pogledate ovogodišnju produkciju, jer za svaki ukus ima po nešto.
Mora li komercijalizacija pozorišta isključivo da podrazumeva podilaženje najnižem ukusu publike, što je generalno u srpskom teatru često znao biti slučaj? Jer, čini mi se da nema te pozorišne uprave na svetu koja se ne bi radovala predstavi koja bi zadovoljila kriterijume i stručne i najšire javnosti.
– „Komercijalizacija“ pozorišta, odnosno gledanost predstava apsolutno ne podrazumeva podilaženje najnižem ukusu i jedan od mojih najvažnijih zadataka na mestu direktora Drame biće da se na scenu SNP-a postavljaju predstave koje poseduju vrhunski umetnički kvalitet, a nisu hermetične, odnosno nisu namenjene samo malom broju ljudi, ili samo stručnoj javnosti. Sigurna sam da kvalitet i gledanost mogu ići ruku pod ruku. Vrhunska kultura mora biti dostupna svima i zbog toga pravljenje repertoara nije samo posao, već neka vrsta misije.
Finansijski, ali i umetnički razlozi, sve više usmeravaju teatre ka koprodukcijama. Koprodukcije, međutim, nose i svoje rizike?
– Teatarske koprodukcije zaista imaju dobre finansijske razloge za svoje postojanje. Ali mnogo jači razlog zbog kojeg koprodukcije treba da postoje je onaj umetnički – ta umetnička razmena višestruko je korisna i za same umetnike koji rade zajedno i za našu publiku koja dobija priliku da proširi svoje vidike. Zbog toga je Srpsko narodno pozorište veoma otvoreno za koprodukcione projekte i saradnju sa pojednicima i pozorištima iz celog regiona.
Ima li danas uopšte prostora za rizik? Da li biste se odvažili da, recimo, „Kralja Lira” poverite reditelju koji je tek izašao sa akademije?
– Ako je talentovan – naravno da bih.
Na kraju, kako bi izgledao Vaš idealni repertoar Drame SNP-a?
– Idealni repertoar Srpskog narodnog pozorišta je ovaj koji sad imamo – a biće još bolji. Plus još malo antike.
M. Stajić