Интервју, глумица Соња Дамјановић: Срећа у глави

Од краја 2018, публика може да је види и у представи “Смрдљива бајка” Мирослава Момчиловића, представи која је настала по prеthodno снимљеном филму у којем су у центру пажње бескућници. Соња Дамјановић је у улози мајке која је остала без детета, а интервју за “Дневник” је, стицајем околности, дала управо након посете једном од центара који се брине о социјално угроженим људима.  

Како је текао процес од филмског сценарија до драмског текста и игре на позоришној сцени?

Момчиловић нам је рекао да ће то бити другачије од филма, али до прве пробе нисмо знали како и шта. Није био сасвим задовољан филмом, јер је више био о љубавној причи, него о бескућницима. Представом је хтео то да “исправи”. Почели смо импровизацијама, без текста. Чак смо га и сами писали, као домаћи, неке сцене су настале по нашим идејима, а Момчиловић је то на крају “уоквирио” и написао коначни текст, тако да је ово све био један заједнички рад. Мени је био узбудљив и другачији од свега што сам радила. Углавном се крене од текста и мисли какав ће то бити лик, а овде није било тако. Били смо јако добар тим и стварно сам захвална Момчиловићу и целом ансамблу.

У каквом ми то свету живимо, или још боље у каквом свету живе бескућници?

Потрудила сам се да истражим тему. Освестила сам да их не примећујем. Они заиста пролазе поред нас. Да ли је то тужно, овако или онако, не знам. Просто је тако. Мислим да сви са тим живимо. Посебно интересантни су били ти моменти да откријемо какав је то склоп кад искочиш из шина и одеш у потпуно други живот. Баш сам била у привременом смештају за бескућнике у Футогу и мислим да нам је заједничко то да сви имамо илузије, нешто што нам живот чини лакшим. Ми уметници смо тога врло свесни, а порука наше представе је да је срећа у нашој глави, односу према животу. Наши бескућници, у представи, сутра опет неће имати шта да једу, али моменат у којем се заиграју, који није стварност, донесе им лепоту.

Представа нуди и сатирички моменат спрам наше реалности, јер видимо бескућнике као жртве такозване транзиције?

Људи углавном губе живот због идеала, какви год они били. Због онога у шта они верују. То може бити и тужно и болно, и смешно. У доба транзиције слабо стојимо с идеалима, јер се они стално мењају, као и уверења, а то може да буде врло стресно. Деведесете на које се осврћемо овде су биле врло болне и срушиле ми многе идеале. Од тада сам пажљива коме, шта и колико верујем, баш код људи који одлучују о нашим судбинама. За старије је то вероватно било још теже. Човек некад изгради цео живот на вери у нешто што је потпуно погрешно и можда је боље да се са тим никад не суочи.

“Смрдљива бајка” у српском народном позоришту нуди и обрисе фабрика, пропалих фабрика за пропале људе...

Момчиловић нам није открио трећи део, како ће се представа завршити. Хтео је да Кинези које спомињемо на крају купе фбрику и направе дискотеку, али је из наше игре и рада добио идеју да завршимо другачије и мени као глумици је драже тако, јер је ближе мом животу, измишљеном свету који нема везе ни са чим. Време је такво, човек има само најближе и сви се затварају у кругове у којима преживљавају. Сурово.

Дијапазон глумачких задатака – пијанци, клошари, заљубљени, несрећни – општа су места која вежбате још од академије. Како сте радили на томе да буду што оригиналнији?

Трудила сам се да све што радим буде јако истинито. Суштина наше представе је да, како ми то у позоришту кажемо, пребаци рампу. Ништа не сме да се представи. Мора све да буде искрено и та линија је јако танка да се не пређе у нешто што је показивање. Игра је у овој представи осетљива као паукова мрежа. Сви морамо да играмо једни за друге. Било ко да исклизне, пореметио би се ритам. Баш смо радили на томе, да унутрашњи емотивни живот тих ликова буде основа.

Драматургија представе “Смрдљива бајка” је отворена. Наратив није до краја, у класичном смислу, развијен, јасан.

Сигурна сам да позориште чини емоција. Када је добијеш, ако желиш на њу да пристанеш, теби је све јасно. Не морамо ми објашњавати и цртати. Ми смо емоцију “пребацили”.

Игор Бурић