(ИНТЕРВЈУ) Игор Вук Торбица: Полтронство и страст за компромисима

Занимљиво је било чувени гледати српски класик у словеначкој верзији, мада је све ипак било вођено руком нашег редитеља Игора Вука Торбице. Тек, ова представа је још једном потврдила да је Нушић као писац врло актуелан, па тиме и његова “Ожалошћена породица”, која може да се посматра и као метафора менталитета. А тај менталитет је велики комедиограф одлично познавао, тако да не би, да и данас пише о њему, морао ништа да мења у овом комаду.

Чини се да није наш проблем то што се не суочавамо с нашим манама, него што не чинимо никакав квалитативни корак ка променама?

– Да, зато што претпостављам да је у нашем менталитету, и то је оно што ја увек примећујем у Нушићевим текстовима , с једне стране полтронство, а с друге стране дубока страст за компромисом, или дубока способност за компромис, то што чини да не правимо тај корак напред. Кад би људи били, у неком смислу, искључивији, или кад би се држали више принципа, онда би, верујем, могао да се сагради систем, или нешто што је заправо већа или мања мрежа вредности коју немамо, и то је оно што не успевамо да остваримо. То је највећи проблем.

Често режирате класичне комаде, али је при томе наглашен савремени концепт њихове поставке? 

– У принципу не покушавам увек да идеограмски потпуно доказујем савременост, у смислу да користимо мобилне телефоне, лаптопове, али тражим неку врсту, ’ајмо тако рећи, атмосферског или неког духовног света, који делимо у овом тренутку, у духу времена. С друге стране, Нушић  је, рецимо, подложан томе, и у том смислу је савремен, јер ви заправо његов хумор можете данас “апдејтовати”, или оно што ја зовем - убрзавати. У том погледу је Нушић савремен, јер постоји низ аутора који су у своје време били успешни, али заправо их данас не можете свести и сравнити на раван данашњег духа, и људи. Мислим да, заправо, пред нама стоје изазови, говорим о Србији пре свега, како ће се у будућности презентовати, које ће бити инсценације Нушића, и какве. Ја сам имао у једном тренутку радикалну идеју да овај комад, али у Србији, радим потпуно без текста, као једну врсту сценарија који би ишао ка немом филму, или потпуно без реплика, али наравно, следећи Нушићеву нит радње, односно склоп текста.

Занимљиво је то што Нушић у овом комаду говори о нашем менталитету, а ви сте га радили у словеначком позоришту. Да ли је то имало утицаја на режијски концепт? Чини се да сте рачунали на њихов стил глуме, склоност ка гегу...

–  С једне стране склоност ка гегу, а с друге склоност ка прецизности, или дисциплини у појединим сценама, нарочито када је текст стављен у други план. Али, не могу конкретно одговарати на то питање, зато што је то било моје прво искуство рада на другом језику.

Заправо ми није до краја било лако превладати или пребродити тај јаз и мислим да за то човеку треба време, стрпљења и неколико покушаја. На крају крајева, могу сад приметити да боље разумем тај језик, наравно не знам да га говорим, али већ при другом контакту са тим глумцима вероватно ћу моћи много јаче, и боље, објашњавати властите идеје, а и разумети њихове жеље.

Верујем да постоји парадокс у том погледу, с обзиром да је на једном заиста радикално различитом језику лакше радити, него на језику на којем стално чујеш неку реч која те подсећа на нешто, или коју разумеш. Мислим да је ствар управо тога - континуитета и рада, да схватиш и менталитет и предности тих глумаца, и тог театра, њихова својства и посебности.

Да ли вас је занимало како ће они прихватити овај Нушићев комад и какве ће бити реакције публике?

- Занимало ме је, зато што, кад смо на првим читањима разговарали о овом тексту, они гомилу ствари нису могли разумети. Без обзира на неку сличност између нас, често се чуло: Словенци не би овако урадили. А кад сам питао како би Словенци урадили, закључили смо да би морали да мењамо деведесет одсто драме (смех). Рекли су да је суштина негде иста, али да је поступак, или начин на који неко долази до нечега, радикално другачији. Али, с друге стране, то је механизам хумора и питање традиције хумора. Сигурно је да је хумор који они имају, а који почива на Цанкару, радикално другачији него Нушићев хумор.

Али, заједнички нам је грабеж за приватном својином?

- Мислим да је оно што је заједничко, много шире. Питање је управо тога које су посебности у долажењу до циља, или које су јединице те грамзивости људске. Негде су крајње бирократизоване и, на крају крајева, породице се и не састају. У том смислу сигурно да ми, као народ, много више долазимо у контакт са широм или ближом породицом, чак и Словенци, него западни свет. 

Н. Пејчић