ИНТЕРВЈУ: ХАРИС ПАШОВИЋ, РЕДИТЕЉ Свет могућности

Представа се бави животом деце и људи са аутизмом и церебралном парализом, али и животима чланова њихових породица, те институција које су део њихових живота, њихове свакодневице. Зато су припреме на представи подразумевале и тесну сарадњу са Школом “Милан Петровић”. Овај пројекат, који је суфинансирала ЕУ кроз програм “Креативна Европа”, окупио је више институција: СНП, Град театар Будва, Плесни центар “Тала” и “Ист Вест центар” из Сарајева. Тако ће, након премијере, ова представа бити извођена и у поменутим градовима. 

Како је могуће да смо, као друштво, тек у 21. веку схватили да се људима с инвалидитетом мора помоћи, макар само “ставити на папир” њихове проблеме  да би се нешто покренуло?

- Па ево, ипак је уродило плодом то што већ годинама родитељи особа са сметњама у развоју, терапеути који раде са њима и један значајан број активиста ради на томе да се повећа та свест. Једноставно је то и локално и глобално постало много важније него што је било пре, тако да је то један добар помак у друштву, да ипак  друштво постаје више свесно. Нећу рећи да је то сада идеално, далеко је од идеалног, али ми можемо да сведочимо да ипак постоји напредак, и да тај напредак некако има шансу да буде још већи у будућности. Један од разлога, ја мислим, кад говоримо о Новом Саду, јесте ваша школа “Милан Петровић”, која је једна изнимна школа за особе са сметњама у развоју. Они су по мени на нивоу, рецимо, скандинавске заштите особа са сметњама у развоју, што је заиста једно велико достигнуће. Пре свега, мислим на рад дугогодишње директорке Славице Марковић која је недавно отишла у пензију, која је једна истинска хероина борбе за права и заштиту особа са сметњама у развоју, и која је успела да некако развије један центар, заједно са својим феноменалним колегама. Ми радимо већ више од годину дана са њима, ја сам дубоко импресиониран сваким терапеутом, односно терапеуткињом, јер су то све жене, углавном, од којих страшно пуно учимо, од начина на који они посматрају и како третирају, помажу особама са сметњама у развоју, до тога како комуницирају у друштву, и са родитељима. 

Зашто ја сад стављам толико акценат на њих? Знате, у тој некако мало повећаној свести, наглашавам да то није пуно, али ипак, логично је да је фокус на самим особама са сметњама у развоју. Они су ти који највише требају подршку и помоћ. Одмах уз њих су њихови родитељи, који живе под великим стресом, улажу многе напоре да тој својој деци омогуће што бољи живот. Ми некако мало заборавимо и трећу компоненту у том свету, а то су терапеути.

Како ће то изгледати на сцени, будући да се о свему томе мора водити више рачуна, јер јесте деликатно то уметнички транспоновати, а може да се догоди и да не допре до гледалаца онако како би требало?

- Ми смо од почетка јасно свесни посебности овог задатка, и овог пројекта. Већ више од годину дана сарађујемо, поред Школе “Милан Петровић”, са институцијама, и са дефектолозима из Сарајева, Будве, тако да ми имамо један стварно феноменалан стручни тим, с којим проверавамо све оно што се тиче истинитости и веродостојности живота који желимо да прикажемо, живота особа са сметњама у развоју, и блиских људи који су око њих. Мислим да смо избегли проблем, да тако кажем, јер смо врло свесни њега и у непрекидном смо контакту, па понекад чак и са неким од особа са сметњама у развоју који могу да учествују у једном таквом процесу као саветници.

Ми смо се одлучили да то буде уметничко дело, не правимо документ. Ово није активистичка представа, програм, ово је уметничка представа. Онако како бисмо радили “Хамлета”, ми радимо представу о свету особа са сметњама у развоју.

Кад смо себи поставили питање на који начин можемо најбоље бити корисни особама са сметњама у развоју, и њиховим блиским људима, схватили смо да то можемо само ако дамо најбоље од себе, а најбоље од нас, уметника, је наш таленат, наше уметничко знање, искуство, и то како ми причамо приче, у овом случају на сцени.

Наше глумце добро знате, а да ли има и оних из других средина?

- Не, ово јесте копродукција између Сарајева, Будве, Новог Сада и Загреба, али смо се договорили да то буду глумци из СНП-а, а уметнички сарадници су и из других градова. Једна особа која је драгуљ у вашем граду, поред већ поменуте Славице Марковић, је Гордана Ђурђевић Димић, глумица светског нивоа и један тако вредан таленат. Историјски се такви таленти ретко појављују. Ми смо заједно студирали, прошли кроз много пројеката заједно. Ту су и други фантастични глумци, и млађи и средње генерације, као Сања Ристић Крајнов, Марко Савковић, Аљоша Ђидић, Милан Ковачевић, Јелена Антонијевић, Александар Сарапа, Марија Фелдеши, Мина Павлица, Вукашин Ранђеловић, и Раде Перовић. Наравно ту је и Лидија Стевановић, са њом исто радим дуго, 43 године, од моје прве представе на академији. Она је такође велика српска глумица, и моја велика пријатељица.

Н. Пејчић