INTERVJU: HARIS PAŠOVIĆ, REDITELJ Svet mogućnosti

Predstava se bavi životom dece i ljudi sa autizmom i cerebralnom paralizom, ali i životima članova njihovih porodica, te institucija koje su deo njihovih života, njihove svakodnevice. Zato su pripreme na predstavi podrazumevale i tesnu saradnju sa Školom “Milan Petrović”. Ovaj projekat, koji je sufinansirala EU kroz program “Kreativna Evropa”, okupio je više institucija: SNP, Grad teatar Budva, Plesni centar “Tala” i “Ist Vest centar” iz Sarajeva. Tako će, nakon premijere, ova predstava biti izvođena i u pomenutim gradovima. 

Kako je moguće da smo, kao društvo, tek u 21. veku shvatili da se ljudima s invaliditetom mora pomoći, makar samo “staviti na papir” njihove probleme  da bi se nešto pokrenulo?

- Pa evo, ipak je urodilo plodom to što već godinama roditelji osoba sa smetnjama u razvoju, terapeuti koji rade sa njima i jedan značajan broj aktivista radi na tome da se poveća ta svest. Jednostavno je to i lokalno i globalno postalo mnogo važnije nego što je bilo pre, tako da je to jedan dobar pomak u društvu, da ipak  društvo postaje više svesno. Neću reći da je to sada idealno, daleko je od idealnog, ali mi možemo da svedočimo da ipak postoji napredak, i da taj napredak nekako ima šansu da bude još veći u budućnosti. Jedan od razloga, ja mislim, kad govorimo o Novom Sadu, jeste vaša škola “Milan Petrović”, koja je jedna iznimna škola za osobe sa smetnjama u razvoju. Oni su po meni na nivou, recimo, skandinavske zaštite osoba sa smetnjama u razvoju, što je zaista jedno veliko dostignuće. Pre svega, mislim na rad dugogodišnje direktorke Slavice Marković koja je nedavno otišla u penziju, koja je jedna istinska heroina borbe za prava i zaštitu osoba sa smetnjama u razvoju, i koja je uspela da nekako razvije jedan centar, zajedno sa svojim fenomenalnim kolegama. Mi radimo već više od godinu dana sa njima, ja sam duboko impresioniran svakim terapeutom, odnosno terapeutkinjom, jer su to sve žene, uglavnom, od kojih strašno puno učimo, od načina na koji oni posmatraju i kako tretiraju, pomažu osobama sa smetnjama u razvoju, do toga kako komuniciraju u društvu, i sa roditeljima. 

Zašto ja sad stavljam toliko akcenat na njih? Znate, u toj nekako malo povećanoj svesti, naglašavam da to nije puno, ali ipak, logično je da je fokus na samim osobama sa smetnjama u razvoju. Oni su ti koji najviše trebaju podršku i pomoć. Odmah uz njih su njihovi roditelji, koji žive pod velikim stresom, ulažu mnoge napore da toj svojoj deci omoguće što bolji život. Mi nekako malo zaboravimo i treću komponentu u tom svetu, a to su terapeuti.

Kako će to izgledati na sceni, budući da se o svemu tome mora voditi više računa, jer jeste delikatno to umetnički transponovati, a može da se dogodi i da ne dopre do gledalaca onako kako bi trebalo?

- Mi smo od početka jasno svesni posebnosti ovog zadatka, i ovog projekta. Već više od godinu dana sarađujemo, pored Škole “Milan Petrović”, sa institucijama, i sa defektolozima iz Sarajeva, Budve, tako da mi imamo jedan stvarno fenomenalan stručni tim, s kojim proveravamo sve ono što se tiče istinitosti i verodostojnosti života koji želimo da prikažemo, života osoba sa smetnjama u razvoju, i bliskih ljudi koji su oko njih. Mislim da smo izbegli problem, da tako kažem, jer smo vrlo svesni njega i u neprekidnom smo kontaktu, pa ponekad čak i sa nekim od osoba sa smetnjama u razvoju koji mogu da učestvuju u jednom takvom procesu kao savetnici.

Mi smo se odlučili da to bude umetničko delo, ne pravimo dokument. Ovo nije aktivistička predstava, program, ovo je umetnička predstava. Onako kako bismo radili “Hamleta”, mi radimo predstavu o svetu osoba sa smetnjama u razvoju.

Kad smo sebi postavili pitanje na koji način možemo najbolje biti korisni osobama sa smetnjama u razvoju, i njihovim bliskim ljudima, shvatili smo da to možemo samo ako damo najbolje od sebe, a najbolje od nas, umetnika, je naš talenat, naše umetničko znanje, iskustvo, i to kako mi pričamo priče, u ovom slučaju na sceni.

Naše glumce dobro znate, a da li ima i onih iz drugih sredina?

- Ne, ovo jeste koprodukcija između Sarajeva, Budve, Novog Sada i Zagreba, ali smo se dogovorili da to budu glumci iz SNP-a, a umetnički saradnici su i iz drugih gradova. Jedna osoba koja je dragulj u vašem gradu, pored već pomenute Slavice Marković, je Gordana Đurđević Dimić, glumica svetskog nivoa i jedan tako vredan talenat. Istorijski se takvi talenti retko pojavljuju. Mi smo zajedno studirali, prošli kroz mnogo projekata zajedno. Tu su i drugi fantastični glumci, i mlađi i srednje generacije, kao Sanja Ristić Krajnov, Marko Savković, Aljoša Đidić, Milan Kovačević, Jelena Antonijević, Aleksandar Sarapa, Marija Feldeši, Mina Pavlica, Vukašin Ranđelović, i Rade Perović. Naravno tu je i Lidija Stevanović, sa njom isto radim dugo, 43 godine, od moje prve predstave na akademiji. Ona je takođe velika srpska glumica, i moja velika prijateljica.

N. Pejčić