ИНТЕРВЈУ: ДАРИЈА ОЛАЈОШ ЧИЗМИЋ, ПРВАКИЊА ОПЕРЕ СНП-а Виолета Валери је сан сваког сопрана

Првакињу Опере СНП - а сопрана Дарију Олајош Чизмић, која тумачи улогу Виолете Валери у овој опери, публика је на крају представе дочекала бурним аплаузом, и то је био још један од многих лепих тренутака које доживљава са сваком новом улогом, којих није било мало у prеthodnе две деценије. 

Гледали смо је у тумачењу најпознатијих ликова сопранског репертоара,  између осталог и као Виолету Валери,  али,  поновни сусрет са овом улогом има посебан значај за нашу саговорницу. Управо овом новом представом “Травијате” и овом улогом,  Дарија Олајош Чизмић је обележила свој јубилеј - 20 година уметничког рада у СНП-у.

У „Травијати“ сте већ певали, довољно дуго је на вашем репертоару, тако да је њено тумачење сигурно временом доживело извесне промене.  У чему се оне састоје? У којој мери певачко искуство доприноси лакшем савладавању, другачијем приступу лику, и самој интерпретацији?

- Улога Виолете у „Травијати“ је у овом тренутку најдража, а мислим да ће остати и моја животна улога. Једна од најзахтевнијих сопранских рола и најизвођенијих опера на свим светским сценама, Виолета Валери је сан сваког сопрана. Она је чаробна, она је бисер оперског стваралаштва. Дуго сам желела да је отпевам, али сам била стрпљива. Глас се развио, сазрео, и ја сам сазрела као глумица и личност. „Травијата“ је посебна и даје велику могућност да растеш, сазреваш у што комплетнијег уметника тумачећи је на разне начине. Као уметник, непрестано радим на својим улогама, како бих могла што боље и уверљивије да уведем публику у свет и животлика који тумачим.

Колико вама значи поновни сусрет с овом опером?

- Ова нова поставка „Травијате“, за мене већ познате роле, доноси и нове промене у игрању лика. Страст, предрасуде и направда се провлаче кроз целу оперу. Виолета Валери је похотна, дрска, цинична и провокативна. Терапија љубављу лечи Виолетино болесно тело и тужну душу. Алфредо верује у терапеутску моћ њихове истинске љубави.

Врло је широка палета Виолетиних расположења које треба исказати, поред певања. Како се све то постиже, и колико је исцрпљујуће?

- Врло широка палета Виолетиних расположења се прожима кроз чинове, и сваки чин носи и другачију емоцију. Изузетно је тешко и исцрпљујуће распоредити снагу за та три сата константног и напорног певања. Улога је захтевна и у њој заправо имате три роле сопрана, за колоратурни, драмски и лирски сопран по чиновима, од којих сваки захтева различиту емоцију.

– Утисци публике и њено задовољство, препознавање квалитета, и аплауз којим нас увек обрадују, јесу и наш разлог бављења уметношћу. Тако је и у овој представи публика реаговала бурним аплаузима, и није скривала одушевљење са овом поставком наше нове „Травијате“ - истиче Дарија Олајош Чизмић.

У овој новој поставци певате и са Стеваном Каранцем и са Ермином Ашћерићем, који тумаче лик Алфреда. Има ли другачија подела утицаја на ваше тумачење и наступ? Колики је уопште значај партнера на сцени?

- Изузетно ми пуно значи и однос са партнером и блискост за коју је потребно и време познавања и заједничког дисања на сцени. Са Каранцем сам отпевала у последњих пар година више премијерних наслова: „Риголето“, „Кармен“, „Владимир и Косара“ и сада „Травијата“. У овој инсценацији ми је драго што је прилику добио и млади Ермин Ашћерић, са којим ми је било такође задовољсто певати заједно на репризној представи.

Након три извођења ове нове представе, сада следи пауза, а до неких нових термина где вас може гледати и слушати новосадска публика?

- Следећи наслов за крај јануара су две представе у улози Микаеле у нашој новој поставци опере „Кармен“, чија је премијера била у октобру прошле године, ако се Дирекција опере не предомисли и убаци нам коју представу наше нове „Травијате“ за ове предстојеће празничне дане. Мислим да је раскошна „Травијата“ управо прави наслов и прилика да публика дође у позориште.

Н. Пејчић