ИНТЕРВЈУ: ДАНИЛО БРАКОЧЕВИЋ, ГЛУМАЦ И ПИСАЦ Колико имаш времена пре но што се распаднеш

То да није награђен овде, него у Пољској, те да му је награду названу “Аурора” уручио лично Кшиштоф Варликовски, председник жирија у Бидгошчу, и није неко изненађење, јер као што му је један од највећих ервопских редитеља икада рекао приликом уручења - нико није пророк у свом селу.

Међутим, Данило није пророк, осим у Старом Завету. Данило Бракочевић је глумац. И то сви, мање-више, знају. Студирао је у Новом Саду, код Љубослава Мајере.

Недавно је добио и награду “Првенац” (2022), на конкурсу Студентског културног центра Крагујевац за најбољи књижевни деби. Од тада је постало познато и да пише. Али, награду је добио за “Ситнице”, а то су песме. Ово је сада баш драма.

Која драма стоји иза ваше драме награђене у Пољској?

- Иза ове драме стоји много малих, скоро неопазних животних драма, низ ситуација који је ме је натерао да нешто ставим на папир. Ту је и неколико великих драма, немогућност остварења у својој земљи, губитак вољене особе, преиспитивање дефиниција породице, љубави и каријере.

Пре него што је награђена, организатори су организовали јавно читање свих драма из ужег избора, па и ваше. Чини ми се да сте били тамо, како је то прошло?

- Имао сам велику срећу и част да ми се иста драма чита дан за даном, у Београду и у Бидгошчу у Пољској. Прво јавно читање је режирао Немања Мијовић, било је изведено у оквиру Паробродских прича, програма јавних читања које уређује и води редитељка Ана Томовић. Јавно читање у Пољској режирала је Олга Чајдаш и дешавало се у оквиру Фестивала Праизведби и недеље Ауроре, финала такмичења за најбољи драмски текст. Оба јавна читања су била изузетно успешна, мислим да је текст дошао до публике на узбудљив и неконвенционалан начин. Драго ми је да су понуде и разговори о поставци почели и данима пре него што је текст награђен.

Када ћемо је видети на сцени? Можда сте успели са Варликовским већ да се договорите нешто!

- Мислим да се Варликовском допало то што сам био једини од присутних који се руковао са њим а није тражио фотографију, то му је било освежавајуће. Никад нисам желео да се намећем, можда је то мана у овом послу, али не знам другачије. Разговарали смо након доделе, рекао ми је да је прочитао моју биографију, да се радује новом поглављу и да оно мора бити узбудљиво. Разговарали смо о успесима који морају да се остваре у иностранству да би били препознати у својој земљи. Рекао је да му је то јако познато. Онда се замислио и рекао, али нико није пророк у свом селу, зар не?

Када ћемо овај текст видети на сцени?  Онда када се остваре услови у којима ће ауторски тим заједно са глумцима моћи безбрижно и неометано да се посвети раду. На добром смо путу, преговори су у току и за сада не наилазимо на препреке.

У образложењу стоји, између осталог, да пишете о генерацијама изгубљеним у комплексности савременог света. Шта по вама разликује вашу генерацију од prеthodnih и данашњи свет, од неких прошлих?

- У образложењу је стајало да се бавим људима који су “цултурал њандерерс”, што је јако тешко превести на српски а да буде тако компактно. Ти људи нису ограничени простором и временом. Као неко ко је рођен 1994. године, сада се већ налазим између две генерације, ни једна не делује превише далеко. Деведесете су биле радиоактивне и тек сад почиње да се испољава и преиспитује утицај зрачења, тај процес је болан и то је тренутак када мислим да живимо полуживот. То је питање издржљивости, колико времена имаш пре него што се распаднеш. То осећање нестајања повезује све генерације. Шта нас разликује? Ми смо још ту.

Ако се добро сећам, на вечери посвећеној вашој поезији у ЦК13, у Новом Саду, рекли сте да сте написали драму коју би сами да прочитате, односно видите у позоришту. Које би још драме, или младе писце препоручили?

- Тијана Грумић, Мина Петрић и Ђорђе Косић. Читајући њихове драме, осетио сам да позориште може бити опасно, нежно и узбудљиво. Ово је мој мали апел издавачима и преводиоцима, како је поезија поново у моди, могло би исто да се деси и са драмом. Јако је тешко препоручити драме које још нису постављене на сцену, које нису објављене или представе за које знам да им многи људи не би имали приступ, то би мени првом као читаоцу изазвало непријатност.

Није јединствен, али је редак спој бити песник и драматичар, поготово кад сте по образовању и глумац. Како мирите, или како мешате све те улоге?

- Једно информише друго, увек сам имао времена да се свим својим интересовањима посветим пођеднако, са великом пажњом и радошћу. Нажалост, није на мени да те улоге помирим, већ на заједници која мултидисциплинарне раднике сматра мање вредним.

На чему тренутно радите?

- Тренутно радим на интерактивном програму, представи за децу предшколског узраста “Све(т) по мери”, користећи се техникама и искуством рада на пољу позоришта у едукацији. Након премијере очекује ме учествовање на Ашитеј Неџт Генератион, програму посвећеном ствараоцима у позоришту за децу и маде. У међувремену, радим на преводима својих текстова и дорађујем нови рукопис кратких форми “Ситнице другог ветра”.

Игор Бурић