INTERVJU: DANILO BRAKOČEVIĆ, GLUMAC I PISAC Koliko imaš vremena pre no što se raspadneš

To da nije nagrađen ovde, nego u Poljskoj, te da mu je nagradu nazvanu “Aurora” uručio lično Kšištof Varlikovski, predsednik žirija u Bidgošču, i nije neko iznenađenje, jer kao što mu je jedan od najvećih ervopskih reditelja ikada rekao prilikom uručenja - niko nije prorok u svom selu.

Međutim, Danilo nije prorok, osim u Starom Zavetu. Danilo Brakočević je glumac. I to svi, manje-više, znaju. Studirao je u Novom Sadu, kod Ljuboslava Majere.

Nedavno je dobio i nagradu “Prvenac” (2022), na konkursu Studentskog kulturnog centra Kragujevac za najbolji književni debi. Od tada je postalo poznato i da piše. Ali, nagradu je dobio za “Sitnice”, a to su pesme. Ovo je sada baš drama.

Koja drama stoji iza vaše drame nagrađene u Poljskoj?

- Iza ove drame stoji mnogo malih, skoro neopaznih životnih drama, niz situacija koji je me je naterao da nešto stavim na papir. Tu je i nekoliko velikih drama, nemogućnost ostvarenja u svojoj zemlji, gubitak voljene osobe, preispitivanje definicija porodice, ljubavi i karijere.

Pre nego što je nagrađena, organizatori su organizovali javno čitanje svih drama iz užeg izbora, pa i vaše. Čini mi se da ste bili tamo, kako je to prošlo?

- Imao sam veliku sreću i čast da mi se ista drama čita dan za danom, u Beogradu i u Bidgošču u Poljskoj. Prvo javno čitanje je režirao Nemanja Mijović, bilo je izvedeno u okviru Parobrodskih priča, programa javnih čitanja koje uređuje i vodi rediteljka Ana Tomović. Javno čitanje u Poljskoj režirala je Olga Čajdaš i dešavalo se u okviru Festivala Praizvedbi i nedelje Aurore, finala takmičenja za najbolji dramski tekst. Oba javna čitanja su bila izuzetno uspešna, mislim da je tekst došao do publike na uzbudljiv i nekonvencionalan način. Drago mi je da su ponude i razgovori o postavci počeli i danima pre nego što je tekst nagrađen.

Kada ćemo je videti na sceni? Možda ste uspeli sa Varlikovskim već da se dogovorite nešto!

- Mislim da se Varlikovskom dopalo to što sam bio jedini od prisutnih koji se rukovao sa njim a nije tražio fotografiju, to mu je bilo osvežavajuće. Nikad nisam želeo da se namećem, možda je to mana u ovom poslu, ali ne znam drugačije. Razgovarali smo nakon dodele, rekao mi je da je pročitao moju biografiju, da se raduje novom poglavlju i da ono mora biti uzbudljivo. Razgovarali smo o uspesima koji moraju da se ostvare u inostranstvu da bi bili prepoznati u svojoj zemlji. Rekao je da mu je to jako poznato. Onda se zamislio i rekao, ali niko nije prorok u svom selu, zar ne?

Kada ćemo ovaj tekst videti na sceni?  Onda kada se ostvare uslovi u kojima će autorski tim zajedno sa glumcima moći bezbrižno i neometano da se posveti radu. Na dobrom smo putu, pregovori su u toku i za sada ne nailazimo na prepreke.

U obrazloženju stoji, između ostalog, da pišete o generacijama izgubljenim u kompleksnosti savremenog sveta. Šta po vama razlikuje vašu generaciju od prethodnih i današnji svet, od nekih prošlih?

- U obrazloženju je stajalo da se bavim ljudima koji su “cultural njanderers”, što je jako teško prevesti na srpski a da bude tako kompaktno. Ti ljudi nisu ograničeni prostorom i vremenom. Kao neko ko je rođen 1994. godine, sada se već nalazim između dve generacije, ni jedna ne deluje previše daleko. Devedesete su bile radioaktivne i tek sad počinje da se ispoljava i preispituje uticaj zračenja, taj proces je bolan i to je trenutak kada mislim da živimo poluživot. To je pitanje izdržljivosti, koliko vremena imaš pre nego što se raspadneš. To osećanje nestajanja povezuje sve generacije. Šta nas razlikuje? Mi smo još tu.

Ako se dobro sećam, na večeri posvećenoj vašoj poeziji u CK13, u Novom Sadu, rekli ste da ste napisali dramu koju bi sami da pročitate, odnosno vidite u pozorištu. Koje bi još drame, ili mlade pisce preporučili?

- Tijana Grumić, Mina Petrić i Đorđe Kosić. Čitajući njihove drame, osetio sam da pozorište može biti opasno, nežno i uzbudljivo. Ovo je moj mali apel izdavačima i prevodiocima, kako je poezija ponovo u modi, moglo bi isto da se desi i sa dramom. Jako je teško preporučiti drame koje još nisu postavljene na scenu, koje nisu objavljene ili predstave za koje znam da im mnogi ljudi ne bi imali pristup, to bi meni prvom kao čitaocu izazvalo neprijatnost.

Nije jedinstven, ali je redak spoj biti pesnik i dramatičar, pogotovo kad ste po obrazovanju i glumac. Kako mirite, ili kako mešate sve te uloge?

- Jedno informiše drugo, uvek sam imao vremena da se svim svojim interesovanjima posvetim pođednako, sa velikom pažnjom i radošću. Nažalost, nije na meni da te uloge pomirim, već na zajednici koja multidisciplinarne radnike smatra manje vrednim.

Na čemu trenutno radite?

- Trenutno radim na interaktivnom programu, predstavi za decu predškolskog uzrasta “Sve(t) po meri”, koristeći se tehnikama i iskustvom rada na polju pozorišta u edukaciji. Nakon premijere očekuje me učestvovanje na Ašitej Nedžt Generation, programu posvećenom stvaraocima u pozorištu za decu i made. U međuvremenu, radim na prevodima svojih tekstova i dorađujem novi rukopis kratkih formi “Sitnice drugog vetra”.

Igor Burić