ИНТЕРВЈУ: Аја Јунг, оснивач и директор Београдског фестивала игре

Захваљући овом фестивалу Београд из године у годину постаје све значајнија адреса за све оне који чине светску сцену уметничке игре, а публици пружа јединствену прилику за откривање игре кроз њене врхунске домете.

Од 22. марта до 12. априла Фестивал ће представити 16 компанија савремене игре из 11 земаља са 20 кореографских комада. Између свечаног отварања и наступа Холандског театра игре из Хага и светске премијере кореографије Јакопа Годанија, у извођењу Дрезден Франкфурт компаније, на његовом крају, фестивал ће и овог пута донети разноврсност и актуелност у светским оквирима. О припремама за фестивал, његовом значају у свету уметничке игре и најатрактивнијим програмима за “Дневник” говори Аја Јунг, оснивач и директор Београдског фестивала игре.

Британски лист „Гардијан” је недавно, најављујући 16. издање Београдског фестивала игре, упоредио овај фестивал са лондонским „Данце umbrеlla„, Фестивалом игре у Монпељеу или Бијеналом игре у Лиону. Колики је изазов за београдски фестивал држати корак са неким од врхунских центара уметничке игре у свету?

- Управо је то и највећи изазов! Београдски фестивал игре нема конкуренцију у региону, али смо готово несвесно ушли у трку са важним и много старијим манифестацијама уметничке игре у свету. То нас је натерало да најмање две године унапред осмишљавамо и селектујемо програм, да улазимо у ризик куповине неизведених кореографских комада, да у медијима најављујемо ауторе и наслове и онда када још не знамо како ћемо обезбедити средства за њихов долазак... Могућност да имате фестивал светског реномеа подразумева много храбрости. За 16 година, уз све ризике и проблеме, фестивал је озбиљно растао. Када је „Гардијан“ у питању, радује нас да ће ове године њихови критичари први пут уживо пратити представе фестивала. До сада су нас само посматрали, из Лондона!   

Ново, 16. издање београдског фестивала игре биће у знаку емоција, како гласи и овогодишњи слоган. Да ли се то може рећи и за кореографска остварења која ће бити на програму?

- Наравно. Свака од 16 трупа из 11 земаља, има задатак да донесе по једну снажну и неизбрисиву емоцију. Игра је краљица етеричног. Она не захтева упутство за употребу, и дозвољава апсолутну слободу у разумевању... Међутим, оно што треба да остане иза једног квалитетног кореографског комада – јесу добре вибрације. Са овом фестивалском едицијом, трудимо се да обновимо позитивна људска осећања и вредности. Недостају, зар не?

Уз неке од светских трупа и аутора које је наша публика већ имала прилике да види протеклих година, која су то остварења за која сте посебно задовољни што ће бити представљена на 16.Фестивалу игре?

- Борим се за сваког аутора и за сваки наслов пођеднако. Без обзира да ли се ради о великим звездама или младим кореографима које наш фестивал има потребу да представи. У том мору изазова и стрепњи, сви вам постану пођеднако важни. Селекција је свакако најкреативнији сегмент посла, а обично је најизазовније довести трупе које нису са европског континента. Та „егзотика” ове године подразумева гостовања радова Еун Ми Ан из Сеула, Даде Масило из Јоханесбурга, Мари Шуинар из Монтреала... Да би бројне трупе из далеке Кореје, Јужне Африке, Канаде или САД свратиле у Србију, морамо им понудити турнеје које по неколико година унапред планирамо са другим европским партнерима... Није једноставно преговарати ни са Холандским театром игре или Дрезден Франкфурт компанијом, јер се ради о ансамблима којима је календар попуњен по неколико сезона унапред. Изузетно сам поносна и на долазак израелског Ансамбла Батшева и једног од најважнијих кореографа нашег времена - Охада Нахарина.

Колико је овогодишњи програм по темама којима се представе баве и богатству стилова репрезент онога што је тренутно актуелно на светској сцени уметничке игре?

- Као и prеthodnе едиције, и ова доноси неке сасвим нове продукције. Са друге стране, публика воли да види и оне наслове које је светска критика већ оценила, или које имају пет звездица у Њујорк тајмсу, Гардијану, Монду...  Треба увек направити добар баланс. На пример „Фрактус В” није најновије остварење Сидија Ларбија Шеркаујиа, али је свакако изузетно актуелна тема која говори о слободи говора и протоку информација. Дело је утемељено на студији Наома Чомског, и изазива опречне реакције међу публиком. Комад Алекса Серана и његове трупе из Барселоне, такође се бави актуелном темом миграције и миграната, користећи невероватне пројекције и на хиљаде минијатурних играчака... Једна од најкомплекснијих кореографских поставки јесте антологијска „Вртешка” Рашида Урамдана. То је дело о животу, губицима и усамљености, које наизменично греје и чупа душу.  Да не би све било тако озбиљно, позивам све родитеље да са својом децом (а нарочито родитеље намргођених  tinеjyеra) погледају чудесне хип хоп играче лионске трупе Тие Бреак, у духовитом комаду који је уроњен у богату сценографију једног наизглед обичног хотела... 

Како се по вама може решити годишње финансирање фестивала који су примарно међународног карактера с обзиром да познате стране трупе имају и годинама унапред утврђене термине за гостовања?

- Тако што ћемо почети да размишљамо и планирамо унапред. Позоришта морају имати свој репертоар за целу сезону, као што и фестивали морају продавати своје улазнице бар пола године пре свог отварања... То је једини начин да будемо део света и да нам туристи долазе због наших уметничких, а не угоститељских и забављачких достигнућа...  Такође, то је једина могућност да држава почне да враћа средства која је инвестирала у пројекте културе, односно да врши евалуацију њиховог квалитета и њихових домета.  Па ко успе, тај и опстане...

Београдски фестивал игре је почео да живи и између два фестивалска издања кроз радионице, курсеве, изложбе, филмове, колико све то утиче на популаризацију уметичке игре код нас?

- Сви велики фестивали у свету су у позицији да се боре за своју публику. Нарочито за младу и најмлађу публику. Једини начин да их анимирате, јесте да сте стално присутни. Борба за квалитетне програме и партнере са којима се ти програми могу реализовати, траје без заустављања. Нажалост, ми смо једина земља у региону у којој се театри замандале током лета, где премијере изгледају као славска окупљања, где се улазнице за представе могу добити за yabе, и где фестивали позивају и награђују увек исте сердаре и војводе... Верујем да морамо да се мењамо. А све велике промене обичну почињу од сопственог дворишта...  

Које представе ће ове године бити пред публиком у Новом Саду и Вршцу?

- У Новом Саду ће 12. априла наступити Дрезден Франкфурт компанија игре са новим поставкама Јакопа Годанија. На сцену СНП-а 29. марта долази и филаделфијски BalletX, сјајна компанија са делима три веома популарна кореографа, Кајетана Сота, Метјуа Нинена и Јорме Ело. У Новом Саду 25. марта и у Вршцу 28. марта, наступиће римска трупа Spellbound. Они доносе дивну причу о Росинију.

Нина Попов