Игор Павловић, глумац: У недостатку размене ваздуха с публиком

 Тим послом почео је да се бави и пре него што је остварио импресиван низ улога, и то до недавно режирајући углавном у аматерским позориштима, представе које су освајале на десетине награда. Најскорију, „39 степеника“ Патрика Барлоуа, као омаж филмовима Афреда Хичкока, режирао је у Позоришту младих, као копродукцију са Градским позориштем Бечеј.

Ситуација у којој је тренутно цео свет омела је и живот ове представе, као и мастер рад Игора Павловића на Академији уметности, на смеру мултимедијалне режије код професора Александра Давића – „Розенкранц и Гилденстерн су мртви“ Тома Стопарда.

Како бисте позвали публику на те представе, кад све ово прође?

– Позоришта су такође ужасно оштећена овом ситуацијом и без публике уопште немају смисла. Као што Први Глумац у Роз и Гил су мртви Тома Стопарда каже :“ Ми смо глумци ,ми смо супротност људима... Заложили смо свој идентитет убеђени у конвенције заната да би неко гледао .А онда постепено нико то није радио. Били смо ухваћени, остављени на цедилу.“ Проћиће неко време док  се публика не охрабри и не врати у позоришта и да поново почнемо да удишемо исти ваздух. Позориште је једно од ретких стубова одбране од свеопштег бесмисла које нам долази са свих страна. Колеге хонорарци су остали без примања и ако ово потраје наступиће тежак период за њих. Тренутно у СНП-у осмишљавамо разне начине како да им помогнемо. Реакције на премијерним извођењима 39 степеника у Позоришту младих и Градском позоришту Бечеј су биле изванредне. Посебно ми је жао што су отказане, јер су обе представе у марту биле распродате чим је репертоар био објављен. Чини ми се да ће људима после ове изолације бити потребна извесна врста терапије, па бих ето могао да им понудим нашу представу уместо неког лекића или психотерапеута. Хичкок на сцени, препун цитата из филмова: Вертиго, Север-северозапад, Психо... У сјајној ,духовитој ,вештој и ултра брзој глумачкој игри. Позоришним средствима испричана филмска прича која производи гомилу комичних ефеката и пародира овај трилер из 1934 године. Мислим стварно дођите ,добра је... Само још не знамо када.

Већ дуго сами бирате текстове, режирате... Каква је ваша репертоарска политика у односу на понуду у позориштима?

– Глумом се бавим више од 20 година , а режијом негде званично од 2008. године . Нико ми још није наметао текстове и бирам их сам по некој сопственој потреби. Потреби да  изразим неко незадовољство, радост, сопствени став о друштвеним догађајима и животу, неспокојство...  Могло би се рећи да ме највише занимају текстови који се баве апсурдом људског постојања. Човекова позиција не само данас, због овог вируса, већ од постанка  је апсурдна .Једна могућност коју нам Ками предлаже је прихватање  апсурда и откривање индивидуалне сврхе и смисла какви год они били и живот у складу са њима. Та позиција не мора бити мрачна и депресивна, већ напротив, отрежњујућа и ближа тој некој недокучивој истини. Са овом ситуацијом око пандемије апсурд је само још израженији. Режирао сам Жарија, Јонеска, Мрожека, Фоа, ево сад је Стопард на путу. Планирам да се дружим са Бекетом. Театар апсурда ми данас има највише смисла. Смрт је тема свих тема.

Откуд тај порив да из глумачких вода пређете у улогу редитеља?

– Нисам прешао .Bavim се и једним и другим. Уосталом, нисам отишао да чистим рибу на Аљасци (мада било је и тих планова ,али схватио сам да ми као вегетаријанцу то можда и неће  много пријати), остао сам у позоришту. Као клинац сам на питање неког рођака шта ћеш бити кад порастеш, одговорио као из топа: “Редитељ!” Мајка ми је била глумица у СНП-у. Провео сам детињство у позоришту, гледајући представе, неке пробе. Заразио сам се позориштем. Можда су бескрајни њени монолози који су допирали из кухиње и које је изговорала  расправљајући се са замишљеним партнерима учинили своје. Такође, после неких тешких проба у позоришту, враћала се уплакана и знао сам одмах ко је крив за то. Редитељ. Можда нисам желео да као мајка трпим због тамо неког редитеља, те сам сматрао да је боље да и сам постанем један. Боље да будем на страни оних који не плачу. Онда сам повукао одлучан потез - када је дошао тренутак да изађем на пријемни за режију уписао сам глуму. Запажате да су ми одлуке  углавном биле контрадикторне. Бавећи се глумом паралелно сам се бавио И режијом, што у аматерским позориштима, што у професионалним. Веза са комадом “Розенкранц и Гилденстерн су мртви” постоји од средње школе, када сам гледао филм и младалачки одлепио на њега. На факсу ми је то био омиљени комад, , на пријемном сам уписао режију анализирајући тај текст. Дакле, негде се круг затвара режијом овог текста.

На мастер студијама мултимедијалне режије, а ваљда ускоро и пред публиком?

– Планирао сам већ дуго да исправим ту контрадикторну одлуку из младости . Најзад су се све ствари некако поређале како треба, деца су довољно порасла да могу да си приуштим остваривање тог циља (наравно, како то бива, на пола студија добили смо још једно дете, што је мало закомпликовало ситуацију). Пошто сам уписао мастер студије мултимедијалне режије код проф. Александра Давића на Академији уметности у Новом Саду и дао све испите, 16. марта је требало да почнемо са пробама представе “Розенкранц и Гилденстерн су мртви” Тома Стопарда у Српском народном позоришту, на камерној сцени, али ето мало ћемо морати да одложимо премијеру. Мада ватру одржавамо преко апликације за учење кинеског језика (ха-ха). Покушавамо да комуницирамо онлајн. Договарамо се, читамо текст, разговарамо... Екипа је сјајна и сви једва чекамо да пробамо уживо. То је комад о двојици “безначајних” ликова из “Хамлета” који покушавају да пронађу смисао свог постојања у детерминисаним околностима Шекспировог дела.

Да ли вас у глуми још увек нешто изазива или можете да видите себе потпуно “са друге стране” тог посла, можда чак и напишете нешто своје?

– Има изазова ,стално. Само што их ја не доживљавам као необуздану  жељу да играм неки “велики” лик из литературе, него се увек везујем за идеју комада, за разлог зашто би то требало радимо у овом тренутку. Ево кад се сетим студентских дана, кад сам се и ја заносио идејом да играм Хамлета, увек ме је привлачило то шта би тај текст могао да донесе сада. Потреба за сагледавањем целине ме је и одвела режији. Сасвим ми одговара да  играм и режирам. Никако се не бих одрекао једног због другог. Имао сам неколико идеја да напишем неку српску верзију “Блекмирор” .Таква форма ме је привлачила, али никако нисам могао да нађем слободног времена. Једном, ко зна. Јако је интересантно кад седнете за сто, а испред вас празан папир и почињете све испочетка, можете да идете у ком правцу хоћете. Огромна слобода која је помало и застрашујућа. За сада ми писање није у првом плану. Нисам сигуран да бих умео да то урадим онако како бих желео.

Шта радите у овом “поремећеном” времену?

– Па ту има толико обавеза да не стижемо све што смо планирали. Да не причам о чишћењу ,набавкама... То све радимо и иначе, у нормалним околностима, а сад са прстохватом бриге, једном жлицом страха. Имамо троје деце и свако од њих има различите потребе, свој ритам. Радимо са децом све оно што смо и раније, не видим ту некакву значајну промену, сем што не иду у школу и вртић. Најмлађи (седам месеци) показује интересовање за ходањем (ваљда нећемо остати толико дуго па да и прохода у изолацији). Дан пролети. Уопште нам није досадно. Прошле су неке три недеље, за сада се добро држимо, али видећемо када будемо 24 часа у изолацији на дужи период (надам се да до тога неће доћи). Питајте ме тада. Када деца најзад заспу, медитирам, читам, гледам филмове, записујем идеје. Нисам изашао из процеса о Розу и Гилу, па ме то за сада одржава. Проћи се ово брзо (надам се), па ћемо се вратити ономе шта позориште представља - интимну размену енергије, емоција, мисли и ваздуха између публике и глумаца.

Игор Бурић