Igor Pavlović, glumac: U nedostatku razmene vazduha s publikom

 Tim poslom počeo je da se bavi i pre nego što je ostvario impresivan niz uloga, i to do nedavno režirajući uglavnom u amaterskim pozorištima, predstave koje su osvajale na desetine nagrada. Najskoriju, „39 stepenika“ Patrika Barloua, kao omaž filmovima Afreda Hičkoka, režirao je u Pozorištu mladih, kao koprodukciju sa Gradskim pozorištem Bečej.

Situacija u kojoj je trenutno ceo svet omela je i život ove predstave, kao i master rad Igora Pavlovića na Akademiji umetnosti, na smeru multimedijalne režije kod profesora Aleksandra Davića – „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“ Toma Stoparda.

Kako biste pozvali publiku na te predstave, kad sve ovo prođe?

– Pozorišta su takođe užasno oštećena ovom situacijom i bez publike uopšte nemaju smisla. Kao što Prvi Glumac u Roz i Gil su mrtvi Toma Stoparda kaže :“ Mi smo glumci ,mi smo suprotnost ljudima... Založili smo svoj identitet ubeđeni u konvencije zanata da bi neko gledao .A onda postepeno niko to nije radio. Bili smo uhvaćeni, ostavljeni na cedilu.“ Proćiće neko vreme dok  se publika ne ohrabri i ne vrati u pozorišta i da ponovo počnemo da udišemo isti vazduh. Pozorište je jedno od retkih stubova odbrane od sveopšteg besmisla koje nam dolazi sa svih strana. Kolege honorarci su ostali bez primanja i ako ovo potraje nastupiće težak period za njih. Trenutno u SNP-u osmišljavamo razne načine kako da im pomognemo. Reakcije na premijernim izvođenjima 39 stepenika u Pozorištu mladih i Gradskom pozorištu Bečej su bile izvanredne. Posebno mi je žao što su otkazane, jer su obe predstave u martu bile rasprodate čim je repertoar bio objavljen. Čini mi se da će ljudima posle ove izolacije biti potrebna izvesna vrsta terapije, pa bih eto mogao da im ponudim našu predstavu umesto nekog lekića ili psihoterapeuta. Hičkok na sceni, prepun citata iz filmova: Vertigo, Sever-severozapad, Psiho... U sjajnoj ,duhovitoj ,veštoj i ultra brzoj glumačkoj igri. Pozorišnim sredstvima ispričana filmska priča koja proizvodi gomilu komičnih efekata i parodira ovaj triler iz 1934 godine. Mislim stvarno dođite ,dobra je... Samo još ne znamo kada.

Već dugo sami birate tekstove, režirate... Kakva je vaša repertoarska politika u odnosu na ponudu u pozorištima?

– Glumom se bavim više od 20 godina , a režijom negde zvanično od 2008. godine . Niko mi još nije nametao tekstove i biram ih sam po nekoj sopstvenoj potrebi. Potrebi da  izrazim neko nezadovoljstvo, radost, sopstveni stav o društvenim događajima i životu, nespokojstvo...  Moglo bi se reći da me najviše zanimaju tekstovi koji se bave apsurdom ljudskog postojanja. Čovekova pozicija ne samo danas, zbog ovog virusa, već od postanka  je apsurdna .Jedna mogućnost koju nam Kami predlaže je prihvatanje  apsurda i otkrivanje individualne svrhe i smisla kakvi god oni bili i život u skladu sa njima. Ta pozicija ne mora biti mračna i depresivna, već naprotiv, otrežnjujuća i bliža toj nekoj nedokučivoj istini. Sa ovom situacijom oko pandemije apsurd je samo još izraženiji. Režirao sam Žarija, Joneska, Mrožeka, Foa, evo sad je Stopard na putu. Planiram da se družim sa Beketom. Teatar apsurda mi danas ima najviše smisla. Smrt je tema svih tema.

Otkud taj poriv da iz glumačkih voda pređete u ulogu reditelja?

– Nisam prešao .Bavim se i jednim i drugim. Uostalom, nisam otišao da čistim ribu na Aljasci (mada bilo je i tih planova ,ali shvatio sam da mi kao vegetarijancu to možda i neće  mnogo prijati), ostao sam u pozorištu. Kao klinac sam na pitanje nekog rođaka šta ćeš biti kad porasteš, odgovorio kao iz topa: “Reditelj!” Majka mi je bila glumica u SNP-u. Proveo sam detinjstvo u pozorištu, gledajući predstave, neke probe. Zarazio sam se pozorištem. Možda su beskrajni njeni monolozi koji su dopirali iz kuhinje i koje je izgovorala  raspravljajući se sa zamišljenim partnerima učinili svoje. Takođe, posle nekih teških proba u pozorištu, vraćala se uplakana i znao sam odmah ko je kriv za to. Reditelj. Možda nisam želeo da kao majka trpim zbog tamo nekog reditelja, te sam smatrao da je bolje da i sam postanem jedan. Bolje da budem na strani onih koji ne plaču. Onda sam povukao odlučan potez - kada je došao trenutak da izađem na prijemni za režiju upisao sam glumu. Zapažate da su mi odluke  uglavnom bile kontradiktorne. Baveći se glumom paralelno sam se bavio I režijom, što u amaterskim pozorištima, što u profesionalnim. Veza sa komadom “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” postoji od srednje škole, kada sam gledao film i mladalački odlepio na njega. Na faksu mi je to bio omiljeni komad, , na prijemnom sam upisao režiju analizirajući taj tekst. Dakle, negde se krug zatvara režijom ovog teksta.

Na master studijama multimedijalne režije, a valjda uskoro i pred publikom?

– Planirao sam već dugo da ispravim tu kontradiktornu odluku iz mladosti . Najzad su se sve stvari nekako poređale kako treba, deca su dovoljno porasla da mogu da si priuštim ostvarivanje tog cilja (naravno, kako to biva, na pola studija dobili smo još jedno dete, što je malo zakomplikovalo situaciju). Pošto sam upisao master studije multimedijalne režije kod prof. Aleksandra Davića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i dao sve ispite, 16. marta je trebalo da počnemo sa probama predstave “Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi” Toma Stoparda u Srpskom narodnom pozorištu, na kamernoj sceni, ali eto malo ćemo morati da odložimo premijeru. Mada vatru održavamo preko aplikacije za učenje kineskog jezika (ha-ha). Pokušavamo da komuniciramo onlajn. Dogovaramo se, čitamo tekst, razgovaramo... Ekipa je sjajna i svi jedva čekamo da probamo uživo. To je komad o dvojici “beznačajnih” likova iz “Hamleta” koji pokušavaju da pronađu smisao svog postojanja u determinisanim okolnostima Šekspirovog dela.

Da li vas u glumi još uvek nešto izaziva ili možete da vidite sebe potpuno “sa druge strane” tog posla, možda čak i napišete nešto svoje?

– Ima izazova ,stalno. Samo što ih ja ne doživljavam kao neobuzdanu  želju da igram neki “veliki” lik iz literature, nego se uvek vezujem za ideju komada, za razlog zašto bi to trebalo radimo u ovom trenutku. Evo kad se setim studentskih dana, kad sam se i ja zanosio idejom da igram Hamleta, uvek me je privlačilo to šta bi taj tekst mogao da donese sada. Potreba za sagledavanjem celine me je i odvela režiji. Sasvim mi odgovara da  igram i režiram. Nikako se ne bih odrekao jednog zbog drugog. Imao sam nekoliko ideja da napišem neku srpsku verziju “Blekmiror” .Takva forma me je privlačila, ali nikako nisam mogao da nađem slobodnog vremena. Jednom, ko zna. Jako je interesantno kad sednete za sto, a ispred vas prazan papir i počinjete sve ispočetka, možete da idete u kom pravcu hoćete. Ogromna sloboda koja je pomalo i zastrašujuća. Za sada mi pisanje nije u prvom planu. Nisam siguran da bih umeo da to uradim onako kako bih želeo.

Šta radite u ovom “poremećenom” vremenu?

– Pa tu ima toliko obaveza da ne stižemo sve što smo planirali. Da ne pričam o čišćenju ,nabavkama... To sve radimo i inače, u normalnim okolnostima, a sad sa prstohvatom brige, jednom žlicom straha. Imamo troje dece i svako od njih ima različite potrebe, svoj ritam. Radimo sa decom sve ono što smo i ranije, ne vidim tu nekakvu značajnu promenu, sem što ne idu u školu i vrtić. Najmlađi (sedam meseci) pokazuje interesovanje za hodanjem (valjda nećemo ostati toliko dugo pa da i prohoda u izolaciji). Dan proleti. Uopšte nam nije dosadno. Prošle su neke tri nedelje, za sada se dobro držimo, ali videćemo kada budemo 24 časa u izolaciji na duži period (nadam se da do toga neće doći). Pitajte me tada. Kada deca najzad zaspu, meditiram, čitam, gledam filmove, zapisujem ideje. Nisam izašao iz procesa o Rozu i Gilu, pa me to za sada održava. Proći se ovo brzo (nadam se), pa ćemo se vratiti onome šta pozorište predstavlja - intimnu razmenu energije, emocija, misli i vazduha između publike i glumaca.

Igor Burić