АЈА ЈУНГ Нема одустајања!

Захваљући овом фестивалу Београд из године у годину постаје све значајнија адреса за све оне који чине светску сцену уметничке игре, а публици пружа јединствену прилику за откривање игре кроз њене врхунске домете.

Унеско је фестивал прогласио за водећи плесни пројекат у Југоисточној Европи (2006) након чега је примљен у Светску плесну алијансу.

О припремама за овогодишњи фестивал и најатрактивнијим програмима за „Дневник” говори Аја Јунг, оснивач и директор Београдског фестивала игре.

Најавили сте да ће Београдски фестивал игре, упркос свему, ипак бити одржан и да “нема одустајања”. Како ћете се изборити са свим организационим и техничким проблемима које овакав фестивал подразумева а у склопу препоручених епидемиолошких мера потребних због безбедности публике?

– Лако је одустати од објављивања књиге коју нисте написали. Исто је и са позоришним репертоаром или фестивалом. Ако постоје уговорена гостовања, одговорност према публици, уметницима и спонзорима, онда не постоји рикверц. Београдски фестивал игре је приватна манифестација, и ми зависимо од средстава која определе донатори и конкурси, као и од сваке купљене улазнице. Због тога, али и због огромног поштова­ња према театру, ни у најсло­женијим ситуацијама не бих дозволила да се помисли на отказивање.

То добро знају сви који су икада радили са мном. Дешавале су се фаталне повреде, отказивали летови, каснили камиони, надвијала вулканска прашина, гушили су нас финансијски и технички проблеми… Пандемија је време огромних изазова и не оставља простор за прологе и филозофирања. Енергију за тражење оправдања, увек је интелигентније трошити на налажење решења. Уосталом, у свету уметничке игре су се већ догодили фестивали у Барселони, Милану, Шибенику, Каламати, Атини… У току је одличан фестивал у Басану, а за рану јесен најављени су програми фестивала у Роверету, Монпељеу, Венецији, Пловдиву, Торину... И у Новом Саду се храбро померају, али најављу неке манифестације, а чини се да Град и Покрајина нису одустали од подршке квалитетним иницијативама. Напротив! Сви делимо потпуно надреалне услове и ситуације које треба предвидети и превазићи. Ако пратите импулс оних који бескомпромисно раде и покушавају да конструишу, онда постанете сигурни да у послу, баш као и у животу, не постоје изговори.

Током лета Национална фондација за игру организовала је два пута мајсторски курс намењен ученицима балетских школа. Каква су искуства полазника који су били у прилици да се упознају и са савременом игром, као и историјом игре, и балета и какви су вам даљи планови у едукацији ваше будуће публике за нова издања Београдског фестивала игре?

-Радује ме што се у Коларчевој 3 у Београду радило током лета. Заправо, распуста није ни било. Деца и млади играчи углавном нису путовали, па су часови са врхунским педагозима на челу са примабалерином и балет мајстором из Хаване, Ивет Родригез, били драгоцени. На курсевима се по цео дан вредно усавршава балетска техника, учи класичан репертоар, открива савремена игра и историја балета, а у паузама игра салса!

Програме прате ученици неколико београдских и новосадских балетских школа, а атмосфера, дисциплина и енергија, под маскама - су заразне. Успех је када екране мобилних телефона замени озбиљан рад у балетској сали, као и снови до којих се стиже посвећеношћу. Тако се, верујем, будући уметници уче да сезону и напредовање не прекида пандемија, него они сами!

Фестивал је већ био комплетно припремљен и током марта и априла у оквиру њега је требало је наступи 19 светских компанија уметничке игре. Како ће сада у новим околностима изгледати програм БФИ?

- Ситуација је у марту била језива. Њујорк сити балет је већ стигао до Будимпеште и само два дана нас је делило од њиховог наступа у препуној сали СНП-а. Европске турнеје које су чиниле и гостовања у Србији, оставиле су трупе из Монтреала у Риму, из Буенос Ајреса у Монпељеу, а из Рио де Женеира у Берлину. Имали смо у рукама 270 авио карата које су почеле редом да се отказују, близу 700 плаћених ноћења у хотелима који су планирали затварање, шлепере пред замандаљеним магацинима у Бриселу и Амстердаму, 10.000 одштампаних каталога у гаражи и на стотине телефонских позива за рефундацију улазница… До данас нас није напустио тај грч из марта, јер нисмо ни престали да се бавимо својим послом. Зато ће највећи део најављених трупа стићи ове године и донети реконстрисан, али сензационалан програм који смо обећали.

Очекујемо уметнике из Шпаније, Француске, Белгије, Хрватске, Немачке, Израела, Бразила, Канаде… Аргентици су већ успели да се домогну Париза, а верујем да ћемо успети да убедимо и Владу Италије да изда неопходне документе за долазак њихових уметника, без обавезе карантина у повратку. Наравно, дупла тестирања свих који стигну у Србију ће бити наша обавеза. Важно је да се ових дана најављује отварање позоришта и биоскопа, јер је и то један од основних предуслова за реализацију програма. Захвални смо премијерки Ани Брнабић, директорима неколико фестивала, установа културе и биоскопа у Србији, али и појединцима који су својим искуством дали допринос и предложили начине за ново функционисање овог сектора. Донете су мере које публици гарантују безбедно праћење програма и одређен датум који за многе раднике у култури означава крај шестомесечног распуста.

Већ по традицији део програма Београдског фестивала игре сваке године одржава се и у Новом Саду. Које ће програме, од четири најављена, бити у прилици да види и новосадска публика?

- Новосадску публику ће одушевити представа аргентинске трупе Ун Poyo Ројо, заказана за 20. септембар. Они доносе комад који је прошле године на Бијеналу игре у Венецији освојио награду публике. Прича ове трупе је занимљива јер је не чине играчи, већ неколико аргентинских боксера који су правим чудом ушли у свет уметничке игре. У септембру ћемо покушати да прикажемо и Балет ХНК из Ријеке, са новим комадом Маше Колар.

Биће то леп дијалог два града која су понела титулу европских престоница културе, али и важан уметнички догађај. Балет “Чипка” је поетична прича о пашкој чипки и традицији која може опстати само ако је обнављамо на начин који је занимљив новим генерацијама. За трупу Bodytraffic из Лос Анђелеса и наступ бродвејске звезде Yеjsona Смита, очекујемо нове датуме, јер овим уметницима још није дозвољено да вежбају у групи, а ни да напусте Америку. Подршка коју су добили за долазак у Србију, биће поново активирана тек када Америка ублажи мере. Путовање на своју руку, за сада би могло да остави америчке компаније без икаквих субвенција, па заиста не постоји опција да се делује испод радара. Када је Њујорк сити балет у питању, још има посла до новембра! За публику је важно да зна да ниједан програм неће изостати!

Готово највеће последице изазване пандемијом коронавируса осетиле су се у култури. На који начин се у другим земљама боре да превазиђу тешкоће које је донело вишемесечно затварање позориште?

– Након пролећа у карантину и најжешћег удара пандемије Ковид 19, пратили смо како се уметничка сцена у свету муњевио буди и организује, јер тамо су ангажмани углавном кратки и нико нема доживотну гаранцију своје позиције, статуса у ансамблу, плате и осигурања. Губици су били огромни, а откази пљуштали. Нове почетке иницирали су уметници и публика, а помогле надлежне институције и фондације. Почело се од малих форми, од представа и концерата на отвореном, док се живот није опрезно вратио у позоришта и концертне сале.

У озбиљним оперским кућама у Европи, припремале су се нове режије постојећег репертоара, како би уметници изашли пред публику у септембру, у новом мизансцену и држећи растојање на сцени. Лето је донело читав низ незаборавних наступа, фестивала и премијера не само на важним европским сценама, већ и у нашем региону. Атински балет је извео 36 представа, Балет у Ријеци је понудио две сјајне премијере, док су се у Кући игре у Будимпешти сваке вечери смењивали домаћи балетски, савремени фолклорни ансамбли. У веронској Арени су се и ове године појавиле највеће оперске звезде уз пратњу комплетног оркестра под маскама. За то време, ми смо још једном схватили да Србија нема министра културе, док је малобројне уметничке иницијативе поништио успех вашара у Јагодини, а без текста оставио наступ београдске Опере на пијаци. Десио нам се и јалов, али одважно скуп покушај да се од спортског стадиона направи позориште. Ових дана размишљам о невероватном податку, а то је да смо за 77 дана бомбардовања давне 1999. године, само у Београду имали близу 500 културних догађаја. Од тога је скоро стотину програма публици поклонило Народно позориште.

 Н. Попов