AJA JUNG Nema odustajanja!

Zahvaljući ovom festivalu Beograd iz godine u godinu postaje sve značajnija adresa za sve one koji čine svetsku scenu umetničke igre, a publici pruža jedinstvenu priliku za otkrivanje igre kroz njene vrhunske domete.

Unesko je festival proglasio za vodeći plesni projekat u Jugoistočnoj Evropi (2006) nakon čega je primljen u Svetsku plesnu alijansu.

O pripremama za ovogodišnji festival i najatraktivnijim programima za „Dnevnik” govori Aja Jung, osnivač i direktor Beogradskog festivala igre.

Najavili ste da će Beogradski festival igre, uprkos svemu, ipak biti održan i da “nema odustajanja”. Kako ćete se izboriti sa svim organizacionim i tehničkim problemima koje ovakav festival podrazumeva a u sklopu preporučenih epidemioloških mera potrebnih zbog bezbednosti publike?

– Lako je odustati od objavljivanja knjige koju niste napisali. Isto je i sa pozorišnim repertoarom ili festivalom. Ako postoje ugovorena gostovanja, odgovornost prema publici, umetnicima i sponzorima, onda ne postoji rikverc. Beogradski festival igre je privatna manifestacija, i mi zavisimo od sredstava koja opredele donatori i konkursi, kao i od svake kupljene ulaznice. Zbog toga, ali i zbog ogromnog poštova­nja prema teatru, ni u najslo­ženijim situacijama ne bih dozvolila da se pomisli na otkazivanje.

To dobro znaju svi koji su ikada radili sa mnom. Dešavale su se fatalne povrede, otkazivali letovi, kasnili kamioni, nadvijala vulkanska prašina, gušili su nas finansijski i tehnički problemi… Pandemija je vreme ogromnih izazova i ne ostavlja prostor za prologe i filozofiranja. Energiju za traženje opravdanja, uvek je inteligentnije trošiti na nalaženje rešenja. Uostalom, u svetu umetničke igre su se već dogodili festivali u Barseloni, Milanu, Šibeniku, Kalamati, Atini… U toku je odličan festival u Basanu, a za ranu jesen najavljeni su programi festivala u Roveretu, Monpeljeu, Veneciji, Plovdivu, Torinu... I u Novom Sadu se hrabro pomeraju, ali najavlju neke manifestacije, a čini se da Grad i Pokrajina nisu odustali od podrške kvalitetnim inicijativama. Naprotiv! Svi delimo potpuno nadrealne uslove i situacije koje treba predvideti i prevazići. Ako pratite impuls onih koji beskompromisno rade i pokušavaju da konstruišu, onda postanete sigurni da u poslu, baš kao i u životu, ne postoje izgovori.

Tokom leta Nacionalna fondacija za igru organizovala je dva puta majstorski kurs namenjen učenicima baletskih škola. Kakva su iskustva polaznika koji su bili u prilici da se upoznaju i sa savremenom igrom, kao i istorijom igre, i baleta i kakvi su vam dalji planovi u edukaciji vaše buduće publike za nova izdanja Beogradskog festivala igre?

-Raduje me što se u Kolarčevoj 3 u Beogradu radilo tokom leta. Zapravo, raspusta nije ni bilo. Deca i mladi igrači uglavnom nisu putovali, pa su časovi sa vrhunskim pedagozima na čelu sa primabalerinom i balet majstorom iz Havane, Ivet Rodrigez, bili dragoceni. Na kursevima se po ceo dan vredno usavršava baletska tehnika, uči klasičan repertoar, otkriva savremena igra i istorija baleta, a u pauzama igra salsa!

Programe prate učenici nekoliko beogradskih i novosadskih baletskih škola, a atmosfera, disciplina i energija, pod maskama - su zarazne. Uspeh je kada ekrane mobilnih telefona zameni ozbiljan rad u baletskoj sali, kao i snovi do kojih se stiže posvećenošću. Tako se, verujem, budući umetnici uče da sezonu i napredovanje ne prekida pandemija, nego oni sami!

Festival je već bio kompletno pripremljen i tokom marta i aprila u okviru njega je trebalo je nastupi 19 svetskih kompanija umetničke igre. Kako će sada u novim okolnostima izgledati program BFI?

- Situacija je u martu bila jeziva. Njujork siti balet je već stigao do Budimpešte i samo dva dana nas je delilo od njihovog nastupa u prepunoj sali SNP-a. Evropske turneje koje su činile i gostovanja u Srbiji, ostavile su trupe iz Montreala u Rimu, iz Buenos Ajresa u Monpeljeu, a iz Rio de Ženeira u Berlinu. Imali smo u rukama 270 avio karata koje su počele redom da se otkazuju, blizu 700 plaćenih noćenja u hotelima koji su planirali zatvaranje, šlepere pred zamandaljenim magacinima u Briselu i Amsterdamu, 10.000 odštampanih kataloga u garaži i na stotine telefonskih poziva za refundaciju ulaznica… Do danas nas nije napustio taj grč iz marta, jer nismo ni prestali da se bavimo svojim poslom. Zato će najveći deo najavljenih trupa stići ove godine i doneti rekonstrisan, ali senzacionalan program koji smo obećali.

Očekujemo umetnike iz Španije, Francuske, Belgije, Hrvatske, Nemačke, Izraela, Brazila, Kanade… Argentici su već uspeli da se domognu Pariza, a verujem da ćemo uspeti da ubedimo i Vladu Italije da izda neophodne dokumente za dolazak njihovih umetnika, bez obaveze karantina u povratku. Naravno, dupla testiranja svih koji stignu u Srbiju će biti naša obaveza. Važno je da se ovih dana najavljuje otvaranje pozorišta i bioskopa, jer je i to jedan od osnovnih preduslova za realizaciju programa. Zahvalni smo premijerki Ani Brnabić, direktorima nekoliko festivala, ustanova kulture i bioskopa u Srbiji, ali i pojedincima koji su svojim iskustvom dali doprinos i predložili načine za novo funkcionisanje ovog sektora. Donete su mere koje publici garantuju bezbedno praćenje programa i određen datum koji za mnoge radnike u kulturi označava kraj šestomesečnog raspusta.

Već po tradiciji deo programa Beogradskog festivala igre svake godine održava se i u Novom Sadu. Koje će programe, od četiri najavljena, biti u prilici da vidi i novosadska publika?

- Novosadsku publiku će oduševiti predstava argentinske trupe Un Poyo Rojo, zakazana za 20. septembar. Oni donose komad koji je prošle godine na Bijenalu igre u Veneciji osvojio nagradu publike. Priča ove trupe je zanimljiva jer je ne čine igrači, već nekoliko argentinskih boksera koji su pravim čudom ušli u svet umetničke igre. U septembru ćemo pokušati da prikažemo i Balet HNK iz Rijeke, sa novim komadom Maše Kolar.

Biće to lep dijalog dva grada koja su ponela titulu evropskih prestonica kulture, ali i važan umetnički događaj. Balet “Čipka” je poetična priča o paškoj čipki i tradiciji koja može opstati samo ako je obnavljamo na način koji je zanimljiv novim generacijama. Za trupu Bodytraffic iz Los Anđelesa i nastup brodvejske zvezde Yejsona Smita, očekujemo nove datume, jer ovim umetnicima još nije dozvoljeno da vežbaju u grupi, a ni da napuste Ameriku. Podrška koju su dobili za dolazak u Srbiju, biće ponovo aktivirana tek kada Amerika ublaži mere. Putovanje na svoju ruku, za sada bi moglo da ostavi američke kompanije bez ikakvih subvencija, pa zaista ne postoji opcija da se deluje ispod radara. Kada je Njujork siti balet u pitanju, još ima posla do novembra! Za publiku je važno da zna da nijedan program neće izostati!

Gotovo najveće posledice izazvane pandemijom koronavirusa osetile su se u kulturi. Na koji način se u drugim zemljama bore da prevaziđu teškoće koje je donelo višemesečno zatvaranje pozorište?

– Nakon proleća u karantinu i najžešćeg udara pandemije Kovid 19, pratili smo kako se umetnička scena u svetu munjevio budi i organizuje, jer tamo su angažmani uglavnom kratki i niko nema doživotnu garanciju svoje pozicije, statusa u ansamblu, plate i osiguranja. Gubici su bili ogromni, a otkazi pljuštali. Nove početke inicirali su umetnici i publika, a pomogle nadležne institucije i fondacije. Počelo se od malih formi, od predstava i koncerata na otvorenom, dok se život nije oprezno vratio u pozorišta i koncertne sale.

U ozbiljnim operskim kućama u Evropi, pripremale su se nove režije postojećeg repertoara, kako bi umetnici izašli pred publiku u septembru, u novom mizanscenu i držeći rastojanje na sceni. Leto je donelo čitav niz nezaboravnih nastupa, festivala i premijera ne samo na važnim evropskim scenama, već i u našem regionu. Atinski balet je izveo 36 predstava, Balet u Rijeci je ponudio dve sjajne premijere, dok su se u Kući igre u Budimpešti svake večeri smenjivali domaći baletski, savremeni folklorni ansambli. U veronskoj Areni su se i ove godine pojavile najveće operske zvezde uz pratnju kompletnog orkestra pod maskama. Za to vreme, mi smo još jednom shvatili da Srbija nema ministra kulture, dok je malobrojne umetničke inicijative poništio uspeh vašara u Jagodini, a bez teksta ostavio nastup beogradske Opere na pijaci. Desio nam se i jalov, ali odvažno skup pokušaj da se od sportskog stadiona napravi pozorište. Ovih dana razmišljam o neverovatnom podatku, a to je da smo za 77 dana bombardovanja davne 1999. godine, samo u Beogradu imali blizu 500 kulturnih događaja. Od toga je skoro stotinu programa publici poklonilo Narodno pozorište.

 N. Popov