Раванградска школа приповедања

 Градска библиотека “Карло Бијелицки” и родни град Вељка Петровића (1884-1967), на овај начин од 2007. године чува сећање на великог књижевника, историчара уметности, културног посленика, који је  Раванград овековечио у својим приповестима. Награда је, према идеји недавно преминулог књижевника Мирослава Јосића Вишњића, првог лауреата, добила име по једној од најбољих Петровићевих приповедака, а то је “Голубица са црним срцем”.

Одлуку да овогодишње признање добије Вуксановић, једногласно је донео жири у саставу Тихомир Петровић, Саша Радојчић и Владимир Јерковић. У образложењу се, између осталог, наводи: “Оно што се квалификује као модерно, поименце: савремено, живље, стварније, истинитије, суштастветвеније, више и значајније у садржини и поетском изразу, обележје је Вуксановићевог приповедачког дела. При томе, искорак у језику и стваралачком поступку не пренебрегава дејство књижевне традиције - као сваки прави писац и Вуксановић је у великој мери сакупљач тековина претходних генерација. Другачије, ново у исто време, респект наслеђа, онога што је најбоље, имају у Вуксановићевом опусу изразит вредносни предзнак”, закључио је жири.



– Награда је у мени оживела неколико носталгичних сећања - изјавио је за “Дневник” Миро Вуксановић. - Сомбор је завичај моје деце и тамо сам у осамнаест година доживео лепоту коју сам деломице пренео у књигу “Повратак у Раванград”. Писана је као сведочење и захвалност. У Сомбору сам написао прву приповетку која је добила југословенску награду. Њен наслов је „Син”. Објављена је 1975. Тако је почела моја књижевна биографија која је управо заокружила четрдесет година.



О Сомбору сам приредио Вељка Петровића књигу “Раванград”. Окупила је приповетке и сећања, све на сомборске теме, а то је најбоље што је Вељко написао. Оспоравао сам ироничне приговоре да Вељко, разливен у заводљивој усмености, није стигао да створи роман,  и показао да је раванградска збирка савремени роман отворене структуре. Нису поверовали, јер нису пажљиво читали. Нису поверовали ни Славку Гордићу који је тачно рекао да после Иве Андрића Вељко има највише антологијских приповедака у српској литератури. Једна од њих је „Голубица са црним срцем”. Именица из наслова долетела је у име награде.



Р. Лотина

Најотменији српски приповедач



- Рачунајући на општу читалачку заборавност, увек је неопходно рећи да је ово признање заштићено именом Вељка Петровића, најотменијег српског приповедача и јединог великог српског писца који је аутентични Сомборац. Зато је и настао вечни Раванград. А сваки писац чије књиге „надлећу птице” из Вељкових приповедака, мора признати да су срећне реченице под таквим сенкама, нарочито кад је над њима „Вељкова голубица” – каже Вуксановић.