УЗ ИЗЛОЖБУ МАЈЕ МИЛАНКОВИЋ „ИДЕНТИТЕТИ” У МАТИЦИ СРПСКОЈ Ново читање традиције

Уметност гледања не може довољно учинити ако у очима сликара нема искреног плама, снаге и љубави. Општа места одгурнутих појмова све мање делују у отуђеном свету савремености, испуњеном демонским вестима о смрти у непрекидном рату који изједа човечанство. Све је умножено у гласном надвикивању супростављених страна у језивом ођеку без почетка и краја. Сликарство Маје Миланковић помаже нам да се бука и несклад пониште у искреном и слојевитом науму да слика буде представа верујућег бића, отелотворење чисте креације без компромисних кочница свакодневног живота.

На њеним композицијама извиру фрагменти целине православних храмова материјализовани у бројним живописима. У питању су многоструки нивои потраге за бираним детаљима ликовне раскоши у којој се изворни наум фрескописца удружио са временом које је уз њега трајало, како би коначно, гестом Маје Миланковић остварило феномен налик палимпсесту. Сликане површине Маје Миланковић детектују обрисе разнородних, кроз векове несталих али никад изгубљених обличја српског наслеђа. Оно што гради слику уједно је и упућује у домен доживљеног, промишљеног и у садашњем тренутку, заустављеног тренутка, бојом, потезом и линијом. Одсуство описне, строго омеђене форме надомештено је пажљивим усмерењем сликарке на фактуру посног зида или ритам угребаних слова наших давних prеthodnika који су наслоњени на зидове манастира остављали свој молитвени залог будућности. Ликовно је у функцији интер- претације виђеног, толико пута досегнутог блаженства.

Путеви сликарских надахнућа Маје Миланковић непрестано су фокусирани на односе између ритмованих понављања апстрактних шара и оком увећаних сегмената монументалне целине записа ктитора. Симболичност исписаних ћириличких слова охумањена је и динамизована слободним покретима четке у овлаш назначеном цртежу сликаног мотива. Та намерна недефинисаност резултат је сликовне обнове начела индивидуалности у жељи да се реалитет видљивог света уметнички преобрази. Редуковањем свеколиког мноштва којим обилује унутрашњост српских манастира и цркава, Маја Миланковић доноси могућност новог читања традиције савременим сликарским поступком. На тај начин, њен рад се индиректно наставља на сликарска достигнућа Александра Томашевића или Лазара Возаревића. Искуство посматрања средњовековне српске уметности користио је и чувени Петар Лубарда када је читавом свету показао како текстура фрескописа може бити повод али и упориште за грађење убедљиве савремене слике.

Ипак, Маја Миланковић сликајући велике формате, помера границу условљену одабраним мотивом који је prеthodno разградила, свесна визуелне димензије коју ће освојити. У тој победи сликарског обнављања и ослобађања стваралачког напора, ауторка овим циклусом усклађује модерну и древну концепцију слике. Пигментима ствара наслућене форме кружних печата, делове словних знакова и архијерејских одежди, док се на појединим сликама све не претвори у лаки потез, попут пера или латице, у етеричној енергији експресивног замаха. Сликарство Маје Миланковић заправо је ликовна посвета Завету косовског небесног венца који бди над нашим грешним душама, опомињући нас на овоземаљску муку и радост, уз чврсто постављен, високо уздигнути крст чија несагледива сенка описује наше трајање.

Данило Вуксановић