Светлана Митић: Упитаност над властитим идентитетом

Ова изложба проблематизује начине на које урбана средина може да се посматра као место градње и континуираног формирања идентитета, не само основног и суштинског, већ и уметничког, кроз дела из Збирке сликарства од 1900. до 1950, Збирке сликарства после 1950, Збирке папирног материјала, Збирке скулптуре и инсталације и Збирке фотографије, филма, видеа и дигиталних медија. Поставка при томе није структурирана хронолошки, већ је подељена у пет тематских целина које се могу означити као одреднице/нивои у промишљању града као места творбе различитих врста идентитета. Кроз ове целине воде дела Милене Павловић Барили, Зорана Поповића, Ивана Табаковића, Милице Томић, Бете Вукановић, Косте Хакмана, Крсте Хегедушића, Милана Коњовића, Горанке Матић, Миће Поповића, Вељка Станојевића, Љубице Цуце Сокић, Душана Yamonjе, Винка Гецана, Петра Омчикуса, Неше Париповића, Васе Поморишца, Милице Ружић, Зорана Тодоровића, Драгослава Крнајског, Мирјане Маодуш, Михаела Милуновића, Ивана Петровића... О изложби “Град: место идентитета”, која траје до 20. августа, разговарали смо са једним од кустоса Светланом Митић.

Које су то специфичности уметничког идентитета у односу на „основни“ или приватни, а које се огледају у изложеним делима?

– Уметнички идентитет се реализује кроз праксу самог уметника, и по својој суштини генерише све слојеве личности од оног, основног базичног, формираног у најужем језгру породице па до широког спектра различитих аспеката личности насталих у различитим околностима, често веома повезаним са контекстом у коме се личност развија. На делима приказаним на појединим целинама изложбе може се пратити како и на који начин поједини уметници из различитих (историјских) периода тематизују своје виђење града као места идентитета.

Када говоримо о основном идентитету, бази будуће личности, неминовно се намећу теме везане за интимне просторе одрастања, свакодневне ритуале, тренутке блискости али и оне друге мање видљиве тренутке, често дубоко скривене, које у великој мери доводе у питање све prеthodno набројане вредности. На уметничком плану управо кроз ову тему можемо видети како она има различито дејство у различитим друштвеним околностима: док у предратној уметности, ове представе приватних простора преставлају носиоца грађанског модернизма, централне струје развоја уметности тога времена, већ у раним послератним годинама иста тема постаје пример субверзивног дејства уметника у односу на доминантни модел уметничке праксе.

Која су најзначајнија, или вама лично највише драга дела из Збирке сликарства после 1950, која су представљена на изложби?

– На изложби је представљено око 130 дела уметника у хронолошком оквиру од 1900. до данас. Дакле, ради се о делима међу којима су многа дела уметника која су били заступљени у појединим изложбама, као и на сталним поставкама, али свакако постоји и један број мање излаганих дела. Овакав тип изложбе и јесте прилика да се и таква дела покажу јавности. Рецимо, из Збирке сликарства после 1950. године је знатан број дела која су кључна за сагледавања развоја југословенске уметничке сцене друге половине 20. века. Да поменемо само нека имена као што су: Мића Поповић, Петар Омчикус, Леонид Шејка , Крсто Хедушић, Бојан Бем, Пеђа Нешковић, Милан Блануша, као и млађе ауторе: Жолта Ковача, Биљану Ђурђевић, Милицу Ружичић и друге.

Ако би требало издвојити неки рад посебно, можда би било занимљиво рећи нешто више о Жолту Ковачу, који је на овој изложби представљен са делима Ручак (2007) и Кафа у кревету (2008). У пракси савремених уметника, наизглед „мале теме“ могу покренути читав комплекс друштвених питања. Жолт Ковач се бави критиком културолошког кода и менталитета, позивајући на њихову промену која би даље резултирала променама на ширем, друштвеном пољу. Промена која је потребна не лежи стога у подручју политичког, већ у пољу (широко схваћене) културе. Уметник позива на превредновање постојећег система вредности и успостављање нових облика друштвене реалности, условљавајући ову промену, променом појединца, дакле променом на личном нивоу.

Реализација ова два рада изведена је употребом алуминијумских плоча, сребрно или сиво обојене сликарске подлоге на којој аутор интервенише не-сликарским материјалима као што су металик, индустријска боја или аутолакови. Уметник сугерише атмосферу хибернизоване реалности, испражњене свакодневице прожете поступном пасивизацијом субјекта. Новостворени „сликарски екрани“ маскирају позадину породичних (друштвених) ритуала, митова о личној и породичној срећи, и ови мотиви уписани у хладну површину метала, директно упућују на каросерију аутомобила - статусни симбол друштава у коме се развија ова хибернизована интима појединца.

Да ли су дела из ових збирки нашла посебно место у некој од пет тематских целина, или их ви можда видите као посебно истакнута у одређеном тематском контексту?

– Ако говоримо о неком делу које је у овом тематском конексту посебно истакнуто, онда би то свакако био рад Миће Поповића Аутопортрет с маском настао 1947. године. На изложби је ово дело добило посебно место, као амблемско обележје изложбе које на комплексан и слојевит начин проблематизује идеју идентитетских обележја. На овом раном раду Миће Поповића насталом пре одласка у Задар, и формирања задарске групе, уочава се потреба појединца-уметника да метафоричким виђењем властите егзистенције упути критику друштву које је у том тренутку за аутора било недвосмислено непријатељски настројено. Арлекинска маска која скрива лице уметника, постаје нека врста псеудо лика којег уметник показује друштву, скривајући страх и несигурност поводом властитог идентитета, а упитаност над властитим идентитетом и јесте идејна окосница ове изложбе.

Кроз уметничке радове сагледавају се свесни и несвесни процеси, односно интеракције уметника/це са Градом. Који су то мање очигледни исходи овог односа у контексту формирања уметничког идентитета, они који произлазе више из несвесног, а мање из урбанистичко-друштвено-политичког контекста?

– Ако под несвесним у овом случају мислимо на одсуство конкретног, препознатљивог градског амбијента, онда можемо говорити о дистопијско/утопијској визији уметника, која иначе чини пету тематску целину изложбе. Ово дистопијско виђење града у пракси уметника тесно је повезано са пројекцијом града као местом отуђења, извором анксиозности, друштвене нестабилности у којој човек нема могучност рефлексије, односно сагледавања себе кроз друге. Резултат овог процеса је секуларизована личност, која у даљем процесу постаје објекат манипулације. У ликовној артикулацији ова дистопијска слика света подразумева извесно померање од стварног конкретног и довођење у везу са извесним елементима фантастичног, оностраног или пак магичног.

Како видите значај ове изложбе у контексту истицања богатства саме колекције МСУБ-а, мимо истицања појединачних уметника или изложби уметника/ца из иностранства?

– Ова изложба, кроз специфично конципиран тематски оквир, публици нуди могућност сагледавања широког спектра уметничких личности чије учешће на уметничкој сцени земље постоји од периода настанка и развоја модернистичких и авангадних поетика прве половине прошлог века, па све до уметничких остварења насталих у прве две деценије XXI века. Тиме бисмо могли рећи да је изложба Град-Место идентитета у потпуности базирана на делима из Збирки музеја савремене уметности, а сложеношћу свога концепта, изложба отвара могућност преиспитивања, контекстуализовања и реинтерпретације значајног броја уметничких остварења. Управо овакав начин кустоског рада продубљује и даје трајни смисао постојању сваке уметничке збирке.

Н. Марковић