Сто година Баухауса: Школа која је дизајнирала 20. век

Баухаус, или, прецизније, Државна школа Баухаус, био је државна школа за архитектуру и примењене уметности, коју је основао немачки архитекта Валтера Гропијус (1883–1969) у Вајмару 1. априла 1919. године. Његов  основни циљ био је радикални концепт: материјални свет би требало редизајнирати тако да одражава јединство свих уметности. Тај утопијски наум требало је да уједини врхунске занате с архитектуром, скулптуром и сликарством у један креативни израз. У принципу и на почетку, Баухаус је као концепт школе представљао прилику и тежњу да сваки произведени предмет буде ремек-дело јединства дизајна и савршенства израде. Слично као Бечка радионица, „Винер веркштет”, и оно што су радили Јозеф Хофман, Коломан Мозер, Густав Климт...

Тако је замислио Гропијус 1919, али је брзо одустао од тог концепта јер су се аспекти тог приступа показали финансијски неодрживим. Док се концентрисао на занат, 1923. поново је поставио циљеве и нагласио важност врхунског дизајна за масовну производњу. Нови правац је био да се потребе човека ставе пре потреба за луксузом. Тиме је створена једноставна форма којом су производи довели до дизајнерске револуције јер се кроз prеthodnе периоде дизајн заснивао на потребама и захтевима појединаца и индивидуализам је био општезаступљен.

Све у свему, као резултат групног рада и климе великог ентузијазма, која је у Баухаусу владала од фазе пројектовања до реализације, настају предмети од којих је потекао модеран индустријски дизајн. Или барем део њега, пошто се никако не сме занемарити дело енглеских дизајнера с краја 19. века, а о утицају бечких модерниста не треба ни говорити.

Радионица за обраду метала била је најуспешнија. Бавила се проблематиком производње металних делова за опрему у домаћинству. Касније се усредсредила на елементе за осветљавање, које је прихватило неколико фабрика за производњу и тако је она постала једна од најуспешнијих. Маријане Брант и Кристијан Дел гостују у многим домовима широм Европе и света, и то са својим стоним и иним ламапама.

Скулптурални и геометријски сребрни чајник Маријане Брант, иако никада није произведен масовно, одражава и утицај њеног ментора, Ласла Мохољи Нађа и Баухаусов нагласак на индустријске облике.

Много тога што је у домену примењене уметности рађено у Немачкој двадесетих и тридесетих година прошлог века код нас се одока приписује Баухаусу. То у суштини није Баухаус већ оно што је настало под директним утицајем онога што је било узор и самом Баухаусу – кубизам,  експресионизам, руска авангарда, то јест супрематизам, конструктивизам,  холандски Де стијл… То посебно важи за дела настала у немачким мануфактурама порцелана, керамике, уметничког стакла или намештаја.

Теоричари уметности кажу данас да је Баухаус интернационални стил. Интернационални је сигурно, а колико је стил сам по себи... ближе је истини да је Баухаус школа, а стил, или стилови, је оно што су стварали његови професори и ђаци за време Баухауса и после њега. Када се види ко је све предавао у Баухаусу, постаје јасније о чему се ради. Василиј Кандински је студенте учио аналитичком цртању, односу боја и облика, а он је био присталица емотивно-мистичног приступа уметности. На другој страни, у Баухаус стиже Тео ван Дуизбург, а он заступа рационалистичку и антииндивидуалистичку Де Стијл естетику. Ван Дуизбург се жестоко обрушава на експресионистички дух присутан у Баухаусу, убрзо напада чак и Гропијуса и један од темеља Баухауса – занатство, позивајући на савремена средства. Снажан је и утицај Ела Лисицког (који борави у Немачкој спремајући руску изложбу) – супрематистичке форме, нова типографија, инжењерска „објективност”; нарочито утицај конструктивизма снажи после изложбе 1922. године.

Један од најважнијих утицаја на промену климе у Баухаусу потиче од Ле Корбизјеа и часописа „Л'Есприт Ноувеау”, јер постаје очигледна супериорност концепта „машине за становање” над првобитним Гропијусовим концептом „катедрале будућности” – ново време тражи „објективне предмете који служе специфичниј сврси”.

Архитектура, намештај и разни предмети обликују се на основу употребљивости. Естетска вредност неког предмета мора произлазити из савршеног стапања облика и функције. Цела Баухаусова продукција обележена је највећом могућом једноставношћу.

Наставни план је почео припремним курсом који је студенте из различитих друштвених и образовних области упознавао са студијама материјала, теоријом боја и формалним везама да би се припремили за специјализоване студије. Тај прелиминарни курс често су држали визуелни уметници Пол Кле, Василиј Кандински...

Након што би савладали Баухаусову теорију, студенти би започињали специјализоване радионице, укључујући обраду метала, столарију, ткање, керамику, типографију и зидно сликарство.

Радионица за намештај и оно што је из ње изашло можда је и најпознатије у свакодневном животу и међу љубитељима примењене уметности. На изложби Баухауса 1923. први пут је приказан намештај као отелотворење Гропијусове тезе по којој сваки објекат треба да испуњава практичну функцију, да буде дуготрајан, јефтин, леп, као и одговарајући прототип за индустријску производњу. Из те радионице су изашли комади који су постали ремек-дела као што је „василијева столица” Марсела Бројера, који је у једном периоду и руководио том радионицом.

Радионица за типографију није била у центру пажње од самог почетка, али када Ласло Мохољи Нађ представља идеје „нове типографије” 1923, ствари се радикално мењају. Та радионица није само осмислила нове типове слова који су пратили принцип за јасно преношење поруке већ је донела револуцију у графичком дизајну и подарила свету графичка решења за публикације које и данас задивљују употребом боја, фотографије и текста. Херберт Бајер, један од људи који су у школи били задужени за ту радионицу, касније је постао један од најутицајнијих графичких дизајнера 20. века.

У Баухаусу типографија је замишљена као емпиријско средство комуникације и уметнички израз. Промотивни материјали припремљени за Баухаус и укључивање фотографије као кључног графичког елемента, служили су као визуелни симболи авангардне институције.

Радионица за керамику отворена је као једна од првих у Баухаусу 1919. године у фабрици у Вајмару. Године 1920. радионица се преселила у Дорнбург, 20 километара даље. У почетку, једноставна керамика произведена је с обичним глазурама типичним за Баухаус. Како се Валтер Гропијус окреће технологији и новом циљу стварања шаблона за серијску индустријску производњу, прототип индустријске производње био је чајник Tee-Extraktkanne Теодора Боглера. Радионица је одржавала контакте с неколико фабрика керамике и порцелана и представљала њихове производе на сајмовима, а 1924. на изложби у Штутгарту.

Историја керамике Баухаус и радионица трајала је свега пет година. Међутим, у том периоду развијена је нова естетика за керамичке посуде. Многи од најзначајнијих немачких керамичара 20. века школовали су се у Баухаусу: Теодор Боглер, Маргерите Фридлендер, Вернер Бури, Франц Рудолф Филденхајн...

Први директор Баухауса био сам Гропијус, али касније на чело долазе најпре Ханес Мајер, а потом архитект Лудвиг Мис ван дер Рое, који школу претвара у чисту школу архитектуре.

Школа се 1925. из Вајмара сели у Десау, где је према Гропијусовом пројекту, довршена зграда Баухауса. Сама зграда је преломно дело модерне архитектуре у којем облик следи намену.

Школа се 1932. године сели из Десауа у Берлин, али баухаусовце због њиховог интернационалзма, либералности и бриге за човека нацисти оптужују за „леви социјализам”, и Хитлер затвара Баухаус чим је дошао на власт.

Дејан Урошевић