Sto godina Bauhausa: Škola koja je dizajnirala 20. vek

Bauhaus, ili, preciznije, Državna škola Bauhaus, bio je državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je osnovao nemački arhitekta Valtera Gropijus (1883–1969) u Vajmaru 1. aprila 1919. godine. Njegov  osnovni cilj bio je radikalni koncept: materijalni svet bi trebalo redizajnirati tako da odražava jedinstvo svih umetnosti. Taj utopijski naum trebalo je da ujedini vrhunske zanate s arhitekturom, skulpturom i slikarstvom u jedan kreativni izraz. U principu i na početku, Bauhaus je kao koncept škole predstavljao priliku i težnju da svaki proizvedeni predmet bude remek-delo jedinstva dizajna i savršenstva izrade. Slično kao Bečka radionica, „Viner verkštet”, i ono što su radili Jozef Hofman, Koloman Mozer, Gustav Klimt...

Tako je zamislio Gropijus 1919, ali je brzo odustao od tog koncepta jer su se aspekti tog pristupa pokazali finansijski neodrživim. Dok se koncentrisao na zanat, 1923. ponovo je postavio ciljeve i naglasio važnost vrhunskog dizajna za masovnu proizvodnju. Novi pravac je bio da se potrebe čoveka stave pre potreba za luksuzom. Time je stvorena jednostavna forma kojom su proizvodi doveli do dizajnerske revolucije jer se kroz prethodne periode dizajn zasnivao na potrebama i zahtevima pojedinaca i individualizam je bio opštezastupljen.

Sve u svemu, kao rezultat grupnog rada i klime velikog entuzijazma, koja je u Bauhausu vladala od faze projektovanja do realizacije, nastaju predmeti od kojih je potekao moderan industrijski dizajn. Ili barem deo njega, pošto se nikako ne sme zanemariti delo engleskih dizajnera s kraja 19. veka, a o uticaju bečkih modernista ne treba ni govoriti.

Radionica za obradu metala bila je najuspešnija. Bavila se problematikom proizvodnje metalnih delova za opremu u domaćinstvu. Kasnije se usredsredila na elemente za osvetljavanje, koje je prihvatilo nekoliko fabrika za proizvodnju i tako je ona postala jedna od najuspešnijih. Marijane Brant i Kristijan Del gostuju u mnogim domovima širom Evrope i sveta, i to sa svojim stonim i inim lamapama.

Skulpturalni i geometrijski srebrni čajnik Marijane Brant, iako nikada nije proizveden masovno, odražava i uticaj njenog mentora, Lasla Moholji Nađa i Bauhausov naglasak na industrijske oblike.

Mnogo toga što je u domenu primenjene umetnosti rađeno u Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kod nas se odoka pripisuje Bauhausu. To u suštini nije Bauhaus već ono što je nastalo pod direktnim uticajem onoga što je bilo uzor i samom Bauhausu – kubizam,  ekspresionizam, ruska avangarda, to jest suprematizam, konstruktivizam,  holandski De stijl… To posebno važi za dela nastala u nemačkim manufakturama porcelana, keramike, umetničkog stakla ili nameštaja.

Teoričari umetnosti kažu danas da je Bauhaus internacionalni stil. Internacionalni je sigurno, a koliko je stil sam po sebi... bliže je istini da je Bauhaus škola, a stil, ili stilovi, je ono što su stvarali njegovi profesori i đaci za vreme Bauhausa i posle njega. Kada se vidi ko je sve predavao u Bauhausu, postaje jasnije o čemu se radi. Vasilij Kandinski je studente učio analitičkom crtanju, odnosu boja i oblika, a on je bio pristalica emotivno-mističnog pristupa umetnosti. Na drugoj strani, u Bauhaus stiže Teo van Duizburg, a on zastupa racionalističku i antiindividualističku De Stijl estetiku. Van Duizburg se žestoko obrušava na ekspresionistički duh prisutan u Bauhausu, ubrzo napada čak i Gropijusa i jedan od temelja Bauhausa – zanatstvo, pozivajući na savremena sredstva. Snažan je i uticaj Ela Lisickog (koji boravi u Nemačkoj spremajući rusku izložbu) – suprematističke forme, nova tipografija, inženjerska „objektivnost”; naročito uticaj konstruktivizma snaži posle izložbe 1922. godine.

Jedan od najvažnijih uticaja na promenu klime u Bauhausu potiče od Le Korbizjea i časopisa „L'Esprit Nouveau”, jer postaje očigledna superiornost koncepta „mašine za stanovanje” nad prvobitnim Gropijusovim konceptom „katedrale budućnosti” – novo vreme traži „objektivne predmete koji služe specifičnij svrsi”.

Arhitektura, nameštaj i razni predmeti oblikuju se na osnovu upotrebljivosti. Estetska vrednost nekog predmeta mora proizlaziti iz savršenog stapanja oblika i funkcije. Cela Bauhausova produkcija obeležena je najvećom mogućom jednostavnošću.

Nastavni plan je počeo pripremnim kursom koji je studente iz različitih društvenih i obrazovnih oblasti upoznavao sa studijama materijala, teorijom boja i formalnim vezama da bi se pripremili za specijalizovane studije. Taj preliminarni kurs često su držali vizuelni umetnici Pol Kle, Vasilij Kandinski...

Nakon što bi savladali Bauhausovu teoriju, studenti bi započinjali specijalizovane radionice, uključujući obradu metala, stolariju, tkanje, keramiku, tipografiju i zidno slikarstvo.

Radionica za nameštaj i ono što je iz nje izašlo možda je i najpoznatije u svakodnevnom životu i među ljubiteljima primenjene umetnosti. Na izložbi Bauhausa 1923. prvi put je prikazan nameštaj kao otelotvorenje Gropijusove teze po kojoj svaki objekat treba da ispunjava praktičnu funkciju, da bude dugotrajan, jeftin, lep, kao i odgovarajući prototip za industrijsku proizvodnju. Iz te radionice su izašli komadi koji su postali remek-dela kao što je „vasilijeva stolica” Marsela Brojera, koji je u jednom periodu i rukovodio tom radionicom.

Radionica za tipografiju nije bila u centru pažnje od samog početka, ali kada Laslo Moholji Nađ predstavlja ideje „nove tipografije” 1923, stvari se radikalno menjaju. Ta radionica nije samo osmislila nove tipove slova koji su pratili princip za jasno prenošenje poruke već je donela revoluciju u grafičkom dizajnu i podarila svetu grafička rešenja za publikacije koje i danas zadivljuju upotrebom boja, fotografije i teksta. Herbert Bajer, jedan od ljudi koji su u školi bili zaduženi za tu radionicu, kasnije je postao jedan od najuticajnijih grafičkih dizajnera 20. veka.

U Bauhausu tipografija je zamišljena kao empirijsko sredstvo komunikacije i umetnički izraz. Promotivni materijali pripremljeni za Bauhaus i uključivanje fotografije kao ključnog grafičkog elementa, služili su kao vizuelni simboli avangardne institucije.

Radionica za keramiku otvorena je kao jedna od prvih u Bauhausu 1919. godine u fabrici u Vajmaru. Godine 1920. radionica se preselila u Dornburg, 20 kilometara dalje. U početku, jednostavna keramika proizvedena je s običnim glazurama tipičnim za Bauhaus. Kako se Valter Gropijus okreće tehnologiji i novom cilju stvaranja šablona za serijsku industrijsku proizvodnju, prototip industrijske proizvodnje bio je čajnik Tee-Extraktkanne Teodora Boglera. Radionica je održavala kontakte s nekoliko fabrika keramike i porcelana i predstavljala njihove proizvode na sajmovima, a 1924. na izložbi u Štutgartu.

Istorija keramike Bauhaus i radionica trajala je svega pet godina. Međutim, u tom periodu razvijena je nova estetika za keramičke posude. Mnogi od najznačajnijih nemačkih keramičara 20. veka školovali su se u Bauhausu: Teodor Bogler, Margerite Fridlender, Verner Buri, Franc Rudolf Fildenhajn...

Prvi direktor Bauhausa bio sam Gropijus, ali kasnije na čelo dolaze najpre Hanes Majer, a potom arhitekt Ludvig Mis van der Roe, koji školu pretvara u čistu školu arhitekture.

Škola se 1925. iz Vajmara seli u Desau, gde je prema Gropijusovom projektu, dovršena zgrada Bauhausa. Sama zgrada je prelomno delo moderne arhitekture u kojem oblik sledi namenu.

Škola se 1932. godine seli iz Desaua u Berlin, ali bauhausovce zbog njihovog internacionalzma, liberalnosti i brige za čoveka nacisti optužuju za „levi socijalizam”, i Hitler zatvara Bauhaus čim je došao na vlast.

Dejan Urošević